Mladi, uspješni i ambiciozni likovi “Pristanka” spremni su da traže pravdu tek onda kada ih se ona direktno tiče. Nebojša Bradić, reditelj predstave, ističe da se radi o prikazu fluidnog života kojem nedostaje kičma i postojanost.
Koji su to potezi koje reditelj uradi da bi na predlošku ostavio lični potpis?
Prevashodno, možda i najvažnije, je procena materijala kojim raspolaže. Bitno je koju vrstu predstave radimo. Ako radimo predstavu koja je u užem smislu dramska predstava, onda nam je tekst u prvom planu; ako radimo predstavu koja je muzička, onda je to sinergija između muzike i onoga što je dramski materijal. Ali je najvažnija procena materijala i teatar u kome radimo i trenutak u kome radimo. I ove stvari su vrlo važne kao i nešto najvažnije, a to su ljudi s kojima radimo i ljudi za koje radimo. Kada napravimo tu pravu procenu, onda donosimo odluku koja je produkcijsko-kreativna. Ta odluka mora da bude uvremenjena u teatru u kome se predstava dešava, ali mora da bude uvremenjena i u kontekstu sredine u kojoj se ona razvija.
Komad Pristanak sam doneo iz Britanije pre nekoliko sezona i nekako sam našao odmah dobar odjek u producentu, upravniku pozorišta Atelje 212, Novici Antiću, kojem je literarni teatar u prvom redu važan i ovaj naslov smo vrlo brzo stavili na repertoar Ateljea 212.
Bilo mi je važno da imamo dobar tim, prevashodno, glumaca i mislim da to Atelje 212 u ovom trenutku zaista ima i ekipa s kojom sam ovu predstavu radio dva meseca, koja su bila za mene vrlo plodna i inspirativna, uspela je da savlada jedan veoma složen materijal, budući da se radi ne samo o slojevitom tekstu, nego tekstu koji na svoj način pripada nečemu što je milje koji nije svojstven nečemu što igramo svaki dan.
To je život više srednje klase, intelektualaca, ljudi koji žive u određenoj sredini, ali i sveta koji je definisan onim što smo rekli da je fluidni život. Ono što je Zygmunt Bauman govorio, to su ti privremeni odnosi, te promene koje se dešavaju u savremenoj civilizaciji; gde više veze nemaju taj kontinuitet, gde se sve dešava povremeno i gde su sve odluke usmerene na trenutak u kome mi danas živimo, bez ikakve stalnosti, bez ikakve postojanosti. I upravo u takvom svetu moguća je ova drama, ova vrsta čak i tragedije u kojoj se dešava sudbina žrtve koja je samo za neke ljude broj, slučajni prolaznik u svetu velikih brojki, kapitala i uspeha i u tim ciframa se gubi odnos prema pojedincu, prema sudbini i, nažalost, dolazi se do ovoga o čemu mi danas, zaglavljeni u ovom vremenu kao i pojedinci, ali i kao društva, jesmo. A to je pitanje: Šta će biti sutra?
Mnogo je referenci u tekstu koje se odnose na svijet iz kojeg dolazi originalni tekst; sam proces suđenja, prisustvo porote – takve prakse nisu uobičajene kod nas. Zašto tekst nije prilagođen više domaćem iskustvu?
Ja mislim da svakoj predstavu, ukoliko ona nosi istinu, ta vrsta transpozicije na lokalne prilike ne bi mnogo doprinela. Ona bi ovde sigurno oduzela, jer je britansko pravo nešto sasvim drugačije, nego što je evropsko pravo. I ako bismo krenuli ka toj adaptaciji, onda bismo skrnavili jedan tekst koji je zasnovan na ozbiljnom izučavanju nečega što je legislativa, bilo pravna, bilo život u određenoj sredini. Sem toga, Nina Raine se bavi životom te klase mlađih uspešnih ljudi u nekim svojim ranijim komadima. Ovo je neka vrsta kontinuiteta njenog bavljenja, i sada mi odjednom da od nekog ko živi u skupom delu Londona ili u nekom malo jeftinijem delu Londona ili u onom što je periferija Londona da pravimo naše kaluđerice, vračare ili ne znam šta. To bi bilo falsifikovanje nečega što ne bi doprinelo značenju ovog teksta.
Može li se neko postaviti u današnjem društvu kao moralna vertikala?
Pa mislim da je ovo fluidno društvo toliko izgubilo neku svoju kičmu da bi moglo da sudi. Zbog toga nam je potrebno suočavanje s ovim temama; zbog toga je pozorište mesto gde se mi suočavamo i zbog toga i samo pozorište postaje moralna vertikala ukoliko uspeva da kaže ono šta želi da kaže na način koji je istinit i koji je tačan i da ostavi, naravno, gledaocu da se konfrontira i da svoje pitanje proveri s onim što se dešava na sceni.
Piše: Emina Osmić Hajdarević
Foto: Dejan Đurković