Словенија је јако мала и била се потпуно затворила од бившег југословенског културног простора коме је дуго припадала. Видимо да можемо поново бити заједно и вољети се јер нисмо криви ми за оно што нам се десило.
Роман Горана Вејновића по коме је настала представа „Југославија, моја отаџбина“, коју су посјетиоци позоришта у Брчком синоћ имали перилику гледати на даскама које живот значе, отвара простор многим постјугословенским темама. Роман се изворно зове „Југославија, моја дежела“ и тај наслов је изазивао многе контроверзе, нарочито у Словенији јер је асоцирао на кампању „Словенија, моја дежела“, која је вођена пред распад Југославије. У српском преводу је изабрана ријеч „отаџбина“ јер је отац метафора читаве те земља која се на крају ипак распада.
Играте жену официра ЈНА, и то двојезично да ли је тешко играти такву улогу?
Није тешко, ако нешто и не изговорим правилно, тако је било и у стварности. Прво сам осјећала око тога мале проблемчиће, али пошто је ансамбл фантастичан, брзо сам се опустила и све је дошло на своје мјесто.
Ово вам је прво искуство у некој представи изван Словеније?
Да, први пут играм изван мога матичног позоришта. То је супер искуство, заиста уживам. Екипа је сјајна, спријатељили смо се. Јако сам срећна да сам добила овакву прилику. Овдје играм са сјајним и великим глумцима од којих сам много научила.
Југославија … и даље актуелна као јединствен културни простор?
Веома сам срећна што смо се сада мало отворили и што могу да радим изван Словеније. У Словенији, мој је осјећај да смо се били јако затворили и због тога сам осјећала некакву тјескобу.
Како сте у први мах реаговали на текст?
Душа је жена која је јако вољела свог мужа, али је због рата остала без њега, па се вратила у Словенију код својих, који нису били баш стварно њени. Није било тешко ући у њену кожу јер сам Душу потпуно разумјела.
Ја сам била јако срећна јер смо у ансамблу направили велико пријатељство. Јако волим ове људе.
Како је на представу реаговала словеначка публика?
Јако добро, као и овдје. Изненађујуће добро. Словенци потпуно разумију ову тематику, јер смо у принципу сви дио ове приче.
Која је основна порука ове представе?
Ја бих била јако срећна када бисмо могли да сарађујемо као некада. Словенија је јако мала и била се потпуно затворила од бившег југословенског културног простора коме је дуго припадала. Видимо да можемо поново бити заједно и вољети се јер нисмо криви ми за оно што нам се десило.
Пишe: Миљана Ђурђевић
Фото: Дејан Ђурковић