Идеја је била да су сво вријеме сви на сцени, како би створили одређени ритам и сликовност представе. Мислим да смо уз минималистичке елементе то и постигли.
Представа „Kућа“ је настала према тексту Бењамина Хасића, у режији Алена Шимића и у продукцији Босанског народног позоришта из Зенице.
Режисер представе Ален Шимић каже да је њему ово прво искуство да ради у Зеничком позоришту. Представа говори о два брата који у недостатку активитета у свом живота покушавају употпунити празнину на другачије начине: први кроз материјалне ствари, други кроз овисност од наркотицима.
Како је дошло до тога да овај текст поставите на даске које живот значе?
Овај текст је требао бити постављен прво у Сарајеву. Ради се о дипломском тексту драматурга Бењамина Хасића. Међутим, дошла је корона и ми нисмо могла да га поставимо, на крају смо на сву срећу завршили у Зеници.
Оно што ме је привукло је начин на који је текст писан, у питању су фрагменти стварности и свакодневнице тих ликова гдје их затичемо у битним сценама, односно на крају тих сцена, не знамо шта је претходило тим свађама и преокретима у радњи. Исто тако у питању су ликови који покушавају изградити неки свој свијет, а некако као и сви ми већином ту профулају или закажу.
Синергија међу глумцима на сцени се осјети?
Они су уходан ансамбл. Ја сам ту само гост. То је театар који је познат по ансамблу који гине на сцени. И било је интересантно радити са њима. Моје је било да се у то уклопим.
Интересантна је ова ваша редитељска поставка малтене без сценографије и овај тепих који све вријеме гледамо на сцени је, чини ми се, метафора куће која се руши и поново поставља?
Хтјели смо да оголимо цијели тај простор и да видимо ликове онакве какви јесу у некаквим кризним ситуацијама. Идеја је била да су сво вријеме сви на сцени, како би створили одређени ритам и сликовност представе. Мислим да смо уз минималистичке елементе то и постигли.
Оваква сценографија чини ми се ставља додатни терет на глумце који су цијело вријеме у фокусу гледаоца?
Поставка је таква и они када играју у Зеници публика је на позорници тик уз њих тако да им је још ближе. Тако да свака геста сваки и па минимални покрет поглед постаје значајан. То их тјера да буду фокусирани и тјера их да кроз мање ствари креирају више.
Како је дошло до сарадње вас и зеничког позоришта?
Ми смо већ раније преговарали, али нисмо успјели да се усагласимо са терминима.
Овај текст се уклапа у мото овогодишњих сусрета „ Болест друштва“?
Да. Још на један чудан начин био је ту још један елемент који смо ми смањили. Један од двојице главних ликова млађи брат наркоман који почиње халуцинирати, то се донекле и сада примијети, имају ти призори у представи , о катастрофи и болести. Али оно што је болест друштва генерално је то што појединци желе своје празнине испунити прије свега материјалним стварима. И сви они пате од болести савременог друштва друштвене мреже, гдје се појединац губи. На тај начин кореспондира са мотом овогодишњег фестивала.
Дрога, криминал, отуђеност породице све је то наша стварност има ли излаза?
Представа показује да постоји излаз. Ми смо покушали да укажемо да увијек треба позитивно гледати, без обзира на околности у којима се нађемо.
Када би сте поново режирали овај текст. Да ли би то урадили на овај начин?
Бих, само бих ишао још екстремније. Више би апстрахирао ствари . Мислим да су сада превише конкретне. Покушао би више атмосферу, ту тежину коју ликови пролазе, још више да дочарам.
Разговарала: Миљана Ђурђевић
Фото: Дејан Ђурковић