Играју: Хрвоје Кечкеш (Харпагон), Јосип Бракус (Клеант), Маја Посавец / Мирела Видек Храњец (Елиза), Филип Детелић (Валер), Искра Јирсак (Маријана)Ведран Мликота / Дражен Чучек (Анселм), Линда Бегоња (Фросина), Борко Перић (Жак), Лука Петрушић (Ла Фреш), Дамир Пољичак (Судски истражитељ), Карло Млинар (Ла Мерлиш, Симон, Судски писар). Представа траје 150 минута и има једну паузу. Премијера је била 19. Јануара 2021,]
ХАРПАГОН: Ја немам новаца да дам за мираз уз децу.
АНСЕЛМ: Добро! Имам ја за њих; не брините се за то.
ХАРПАГОН: Да ли се ви обавезујете да платите трошкове за ове две свадбе?
АНСЕЛМ: Да. Примам обавезу. Јесте ли задовољни?
ХАРПАГОН: Јесам, с тим да им за свадбу наручите одело.
АНСЕЛМ: Пристајем. Хајд'мо да уживамо у радости коју нам нуди данашњи срећни дан.
(Молијер, Тврдица, Чин V, Призор VI)
У извођењу представе према прерађеном тексту класика Молијера Тврдица / Шкртац свечано су отворени овогодишњи 39-ти Интернационални театарски сусрети Брчко дистрикта БиХ. Оно што прво пада у очи је посезање за осавремењавањем овог текста из пера младох драматичара из Хрватске, Томислава Зајеца. Драмски великан Молијер је, могу слободно да кажем, добро прошао јер најбољи текстуални делови ове представе ипак припадају Њему. Ако се он, Молијер, могао поиграти Плаутом (он је 1668. прерадио за своје позориште Плаутовог Тврдицу) на свој начин, онда се и Зајец могао поиграти Молијереом на свој начин и понудити оригиналан текст надахнут данашњом ситуацијом. Лихвара, хвала на питању, имамо довољно.
Жан–Батист Поклен де Молијер (Молијер је псеудоним) је вишеструко комплекснији аутору него што смо сви ми мислили у неким раним годинама. Фасцинантна је невероватна пажња коју придаје карактеризацији баш сваког од својих ликова. Карактеристично богатство његове драматургије заправо је баш у споредним ликовима. Наиме, док главни ликови воде своје јасно одређене битке, они споредни се обрачунавају са животом, егзистенцијалним питањима на окрајцима радњи и ситуација. Срце сваког његовог комада дефинитивно није у главном лику, па тако ни код Тврдице заправо није у Харпагону, иако је он насловни лик. Срце је у ономе што се догађа у позадинским просторима Харпагонових одаја. Чини ми се да је то и нека врста политичке субверзије коју Молијер на тај начин може допустити, јер су наоко споредне ствари лакше пролазиле испод радара, а пажљивом су гледаоцу без сумње могле бити референтне и занимљиве.
Без страхова и обзирности, млади хрватски драмски писац Томислав Зајец, у години када се слави 400 година од рођења великог француског комедиографа Молијера, дрзнуо се осавремењавати и драматизовати га. При том послу треба знати приступити јер свака преправка подразумева радни дијалог с писцем, с његовим временом, идејама и темама. У том смислу треба знати да ли имамо уопште право да се уоустимо у једну такву авантуру па разговарати са Молијером шта у том разговору ми можемо да понудимо. Наиме, што више радимо на различитим драматизацијама, сматрамо да оне морају почети из простора дијалога. Тек након што се он успе остварити, могуће је ући у неку врсту интерпретације. Након тога долази улазак у његов језик, синтаксу како бих касније могли да се ушуњамо у отварање интерпретације којом би успешно помогли редитељу, и глумцима, наравно.
Дора Ружјак Подолски као редитељица наступила је отворено и усмерено према тексту, врло тачно је осећала али и знала што жели с материјалом, а њени конкретни задаци у овом случају су за ансамблза отварали просторе загонетке. Из тих је загонетки настајала драматургија. Њена прецизна упутства отварале су им многа питања кроз која су глумци водили дијалог са самим Молијером. Ово је битна компонента зачудне математике Молијереова драмског језика и драматургије која је у идеји врло прецизна, одређена и јасна. Ако се притом не жели да посеже за неким радикалним променама или оштром драматургијом, тешко ју је прочитати и на суптилнији начин „ући јој под кожу”. Редитељка у овом случају није упала у замку посезања за никаквим радикалнијим решењима. Желела је да се „држи” Молијера, а не преко њега нечим другим, притом гледати како га данас може учинити занимљивим. С обзиром на то, драматургија адаптације коју је имала у рукама морала је бити поступна, суптилна и слојевита.
Познато је да је Молијер кроз познати поступак deus ex machina све своје пете чинове обликовао помало произвољно. Како би задржао симпатије виших кругова, свесно је бирао својеврсну драматургију одустајања. Уз главну или проводну тему својих комада, велику пажњу посвећивао је развијању врло живописних ликова, одводио их је у различите рукавце, а онда их је у петом чину одједном све требао у ограниченом времену некако расплести. На сваки тај рукавац било је потребно ставити тачку, при чему се почесто препуштао механици брзих али и донекле равна решења. Актери преставе Тврдица / Шкртац су, имам утисак , покушали поиграти се управо механиком таквих решења доводећи самог Молијера на сцену – кад је већ аутор одлучио да помало шематски текстуално расплете механику свог комада, нека то онда учини на самој сцени и нека се притом сам суочи с тешкоћама затварања рукаваца у врло ограниченом драмском времену властитог текста. Међутим, оно на што није рачунао управо је ансамбл ликова који се опиру на тај им начин наметнутим решењима. Тако је настао врло духовит крај представе у коме доводе на позорницу самог писца. Са њиме су сви ликови повезани – он је њихов отац у преносном и директном значењу, глуме и уједно гледају представу свог живота. На тај начин су згодно пласирали и личне коментаре на увек срећне Молијерове завршетке. Посебно тиме што су самом Молијеру дали улогу Анселма, оца Валеровог и Маријаниног. То се решење, заправо наметнуло само. Осавремењавањем није било лако откључати тај Молијеров лик – заправо наћи еквивалент у данашњем времену. Могу да приметим да ипак нису имали смелости да посегну за неким радикалнијим (читај грубим) повезивањем садашњице.
Одлучили су се, ипак, за консеквентно провођење суптилнијих решења која су отворила простор метатеатарској игри и позоришту у позоришту као извођачки диспозитив, што је сасвим сигурно пуно тачнија одлука. Тврдица је, наиме, у свом унутарњем кључу заправо простор непрекидног играња игара и постављања питања презентације и репрезентације, као и самопрезентације. Молијереови ликови покушавају себе да презентују најбоље што могу и утолико су неверојатно блиски нашем времену. Попут њих, и ми данас смо зависни од властитог имиџу. И за нас данас све се догађа негде другде, а не у стварном животу. Његови ликови читаво време рачунају и користе својеврсни метаживот у којем покушавају да добију оно што желе од својих најближих, околине, друштва, што је без даљњег дефинисано механизмима савременог живота данас. Па је ансамбл управо то учинио због те сличности с нашим временом тако што су Молијерове реченице убацивали стихове наших популарних забавних песама. Тако у Харпагоновом монологу о губитку можемо чути како оригинални такст наставља реченицом: „Ја немам више разлога да живим, ја немам више коме да се дивим.” И на многим другим местима пробија драматургова субверзија, а самим тиме и савременост. Но, и на многим другим места се слично призивала нашу препознатљиву поп–културу, која је заправо врло лепо села у простор молијеровске драматургије. Али су знали да не пређу границу, задржати контролу и не допустити да богатство те поп–постдрамске игре не постане само себи сврхом.
Све у свему озбиљно припремљена представа Сатиричног казалишта Керемпух које је раније наступало на овом озбиљно и значајном Фетивалу и добијало награде. Још значајније је то пто су они са овом представом синоћ „пробили лед” па је и отварање Интернационалних театарских сусрета било величанственије и достојанственије.
Пише: Предраг НЕШОВИЋ