Gledali smo srpsku verziju Malog princa?
Ne samo srpsku, već svačiju verziju. Ovo je ipak bajka za odrasle, a ne baš za decu. Dobro je što je bajka, jer bilo bi lekovitije da se mi, obični ljudi, koji se ne bave „ozbiljnijim“ stvarima prebacimo na bajke i da živimo u bajci zato što je to puno lakše i jednostavnije i uvek postoji srećan kraj koji je i novi početak. Trebamo da se okrenemo i ljubavi jer se od ljubavi živi. Dakako, živi se i bez ljubavi, ali tada ste samo biohemijski organizam ili biohemijska jedinica, a to čovek uistinu nije.
Da li je ipak najljepše na našoj planini sa koje svi odlaze, posebno mladi?
Jeste. To je ono na što ste navikli: prizori, ljudi mentalitet, navike … ako je to normalno, ako nisu poremećeni odnosi ako su ljudski odnosi normalni. Ova priča govori o tome kako to nije teško. Čovek samo treba da se vrati svojoj humanoj prirodi, ljudskoj prirodi, da bude samo čovek. Nije problem što mladi odlaze. Oni odasvud odlaze i dolaze i to je u prirodi mladog čoveka. Problem je što se ne vraćaju, problem je kad se ne vraćaju. Mi stariji treba da se zapitamo zašto je to tako i treba da radimo na tome. Nikad nije kasno da se popravi ambijent da se mladi, ljudi koji su otišli, ipak vrate jednoga dana.
Mnogi koji dolaze i odlaze i govore nam da imamo najljepšu zemlju?
Oni nam to govore da nas podsete na nešto što smo zaboravili. Prilično lako smo to zaboravili i lako se odrekli tog saznanja koje smo imali. Nije strašno da zaboravite, jer je to u ljudskoj prirodi, ali u ljudskoj prirodi je i da se seti svega onoga što je zaboravio, ali lepog.
Jedna od poruka u predstavi može se razumjeti kao da se zaradi tradicionalnog odričemo da idemo naprijed?
Malo smo kao narod tvrdoglavi. Držimo se tradicionalnog i kao da ne želimo da probamo nešto drugo. To vam je kao kada neki čovek nikada nije probao paradajz, a kaže da ga ne voli.
Kao da smo pod kolektivnom hipnozom?
Upravo tako. Ali popustiće to. To je skopčano s vremenom. Jednog dana sve će biti u redu i sve će se dovesti u red, ali, nažalost, do tada mnogi od nas će se preseliti na neku drugu planetu, na neko drugo mesto. Nije tako samo ovde, već u čitavom svetu. Zato i kažem da je najbolje da se okrenemo bajkama i dobrim piscima, da što manje gledamo okolo da nas opet ne zapraše.
Kako vratiti mlade ljude, tačnije šta treba uraditi da se počnu vraćati?
Nemam recept. Mora se stvarati ambijent, moramo da stvaramo klimu i pozitivnu atmosferu, atmosferu tolerancije, ljubavi dobrote, ljudskosti. Samo to. To je dovoljno a nije teško.
Hipotetički, kada se oni koji odlaze počnu vraćati, hoće li malo poremetiti tradiciju, da li ćemo tada biti mješavina vlastite tradicije i onoga što su oni donijeli sa sobom kao dio nečije druge kulture?
Ja ne mislim da ćemo se mi utopiti u nešto drugo. Ja nemam taj problem da će nam uticaji sa strane uništiti tradiciju. Mislim da i naši mladi ljudi nemaju taj problem. Prihvati sve što ti se nudi, napravi selekciju i izaberi ono što ti odgovara. Ako nešto što ti je ponuđeno ne dotakneš i ne upoznaš ti ne možeš znati da li ti prija ili ne prija. Ono što ti prija usvoji, a ono što ne prija nemoj. Treba imati poverenja u mlade jer oni vrlo rano nauče da razlikuju dobro od lošeg.
Razgovarala: Miljana Đurđević