U predstavi ste šumar po profesiji, koji voli životinje, a ne voli lovokradice. Zaljubljeni ste u planinu i zvijezde. Ranko je jedini od likova u predstavi koji je prihvatio odlazak mladih ljudi?
Prihvatio je odlazak mladih zato što je to neminovnost. Nekada se imalo rašta boriti za nešto da ovde napravimo bolje, da bi nam deca ostajala ovde, ali to je vreme prošlo. Prodali smo se korporacijama, prodali smo se lovatorima i sada je nama u interesu da nam deca žive bolje nego što mi živimo. Tako da je Ranko srećan što mu je kćerka otišla, mada nije stvarno i iskreno srećan.
Problem odlaska mladih u predstavi je uvijen u humor i fantastiku?
Već je sam tekst dovoljno poetičan i začudan. Nismo imali nikakave specijalne intervencije. Naravno tu ima duhovitosti koje ispadnu iz nas. Ali nismo puno intervenisali na tekstu. Dopalo mi se što smo u suštini zadržali tu prizemnu estetiku. Ovu scenografiju, našu igru, kostime, kao da su deca pravila. Kao da je sve naivna umetnost koja se dešava u nekom selu. Mislim da nismo puno odstupili od toga. Neka hrana je toliko neukusna da morate natrpati šećera ili soli u nju da bi se mogla jesti. Ovo je toliko bolna tema da je morala da se olakša humorom i nekim začudnostima da bi bila podnošljiva.
Kako je bilo igrati sa Anicom Dobrom?
Možete zamisliti mene kada sam njih sve kao klinac gledao i nadao se da ću možda jednog dana proći iz njih na nekoj sceni. Evo sad Anici igram muža. To govori o njoj da je još uvijek mladolika, mladog duha, a o meni da sam više star glumac. Na sceni sam 30 godina. Šalim se. Bilo mi je veliko zadovoljstvo i velika čast. S druge strane Duško (Dušan Kovačević) je ovo pisao misleći konkretno na nas troje. Ranka je namenio meni, od starta je znao da će doktora Vasu igreti Pele (Dragan Petrović), a Anica mu je bila izbor za Soju. Znate kako se kaže, kriška hleba se maže sa jedne strane. A Duško je krišku hleba namazao sa jedne i druge strane, i još je i ivice namazao. Znači sve masne glumce je stavio u predstavu, da jedni druge slušaju, da jedni drugima pomažu i to se i dešava. Mi, bogu hvala, evo već 50 i neku predstavu igramo i ona stalno raste i stalno se nove stvari učitavaju u nju.
Nakon toliko izvođenja, kakav je Vaš zaključak o tome kako je publika prihvatila predstavu, sve što ste donijeli na scenu?
Moj pokojni profesor Vlada Jeftović naučio nas je, još dok smo studirali, da u 80 posto slučajeva, osim ako predstava nije tvrdo žanrovski određena da je komedija, da smeh u pozorištu dolazi iz tačnosti, iz prepoznavanja, iz AHAHAH PRIJE nego HAHAHA… Tako da osećam sa scene koliko publika sebe ucrtava u ovo. U svakom redu ima makar jedno ili dvoje ljudi koji su ispratili nekoga ili čekaju nekoga za Novu godinu, da će doći neki sin koji je obećao. Dosta se toga prepoznaje, pogotovo ta muka i problem koji godinama traje kod nas, a to je odliv mladih ljudi i naše neumeće da im ponudimo nešto ovde za šta bi se oni uhvatili i ostali.
Razgovarala: Sanita Jerković Ibrahimović