Vodite nas u jedan prilično bajkoviti svijet, u svijet koji se nalazi van naših granica. Koliko ova priča, pored toga što ima uporište u onome što se događa danas, jeste na neki način i neka savremena bajka?
Drago mi je da ste je tako videli, dakle, ipak, smo na nekom dobrom putu, ali povrh svega ovoga ova priča je ozdravljujuća i govori o tome da ovi što su ostavljeni jesu ostavljeni zato što drugi idu napred. Tako da bi mogli nešto da naučimo iz toga i da se ne osećamo stalno kao gubitnici ili kao nekakvi loši ljudi već i oni sa dobrim idejama, katarzičnim idejama za život i za suživot i koliko sam mogla da vidim i osetim publika je isto tako shvatila tekst.
Jezici koji se koriste u predstavi su jezici kojim mi komuniciramo, ali isto tako i jezici nekih drugih živih bića?
Da, ja odavno mislim da mi pre svega komuniciramo gestovima, komuniciramo mislima, za razliku od mog lika, koji u ovoj predstavi ne veruje da je to moguće, ali zapravo, to jeste život. Mi nismo ovo što jesmo, mi smo sasvim nešto drugo i kada bi se svi malo otvorili na tu stranu i shvatili da tako možemo da komuniciramo i da radimo i da živimo i da nađemo u svačemu nešto dobro i korisno, e, gde bi nam onda kraj bio.
Bajkovita je ovo priča o životu dvije porodice na vrhu planine čija su djeca u inostranstvu ili namjeravaju da odu i ljubavi između djevojke iz prelijepog, ali pustog krajolika, i momka iz svemira u čijoj državi “sijaju dva sunca”. Priča je ovo o porodici, o odlasku mladih iz zemlje, o odumiranju sela, ali, složićete se, priča je ovo, prije svega, o ljubavi – što i stoji u naslovu ovog komada?
Da. Ljubav kao svrha našeg postojanja, kao razlog zašto smo tu i ljubav kao dobra lekcija i pravac kako se stvari rešavaju i kako život treba da ide dalje. I kao nešto što pokazuje, mislim sad sam ja otišla van ovih glumačkih voda, ali zato smo ovde, trenutno, na ovom svetu, zbog ljubavi.
O onome što radite zadnjih četvrt vijeka malo se zna u javnosti. Zašto?
Zadnjih četvrt veka sa velikim razlogom me nema u javnom životu, a, zapravo, radim svoj posao koliko mogu, svaki put kao da je prvi i posljednji. Svaki put i još uvek sa velikim entuzijazmom, neki put i sa strahom, jer su pitanja uvek ista, hoću li ja to moći i tako… I prosto, eto sad kada pričam o tih 25 godina, prošle su jako brzo, a volela bih eto da i za 25 godina možemo da sednemo i da pričamo o ovom poslu. To je negde bio moj cilj i pre 25 godina. Dakle, da trajem, da učim, da budem negde tu, pa ko me vidi, ko me otkrije, možda blago njemu
Kada kažete da želite da učite, Vaš glumački „mentor“ bio je čuveni Bata Stojković, on vas je uvodio u glumačke tajne … Čemu vas je učio?
Jako mi je drago da ste spomenuli Batu Stojkovića, jer sam upravo pre sedam dana imala u Beogradu premijeru komada „Urnebesna tragedija“, opet slučajem Duško Kovačević. U tom komadu sam ja igrala pre 27 godina, u praizvedbi, u Zvezdara teatru, i igrala sam dečaka Nevena. A ovaj put igram ulogu koju je imala Milena Dravić, kojoj je partner bio Bata Stojković. I pošto sam bila živi svedok te predstave, kako da kažem, jako mi je teško bilo. I onda sam rekla zašto bih ja uopšte odustala od toga, to je moja privilegija da još uvek znam neke Batine rečenice, Milenine rečenice, da znam proces kroz koji su oni prolazili. I prosto je za mene taj posao i rad bio neki veliki omaž kako Mileni, tako i Bati. Bata je bio čovek velikog srca i velikog autoriteta i osećam veliku sreću, uvek, što sam ja bila jedna od odabranih koju je on, na neki način, neću da kažem reč „ voleo“, ali dobro je sa mnom sarađivao, smejali smo se zajedno, plakali smo zajedno. On je bio u stanju da svašta uradi. Na primer, u Zvezdara teatru ja sam stalno u to vreme pila sok od borovnice i prosto nikada ga nema kada ja dođem na probu, i onda se Bata pojavljuje sa, ja mislim tolikom količinom soka od borovnice, da mislim da ga i danas tajno prodaju u Zvezdara teatru.
A čemu ste Vi njega učili?
Ah … Možda, možda sam … Kako da Vam kažem, mi smo se negde prepoznali. Ja sam bila bezobrazna koliko mi je on dao da budem, i kroz to smo nekako zajedno rasli, a pravo da Vam kažem i ja danas osećam uvek veliku privilegiju kada radim sa mladim ljudima i kada ih gledam i slušam. Oni su za mene kao sa druge planete, a onda uzmem i vidim, da imamo nešto zajedničko i da mogu da učim od njih.
Radite ovdje, radite u Njemačkoj, gdje ste živjeli i kao djevojčica, a i kasnije … Koliko Vas je obilježila ta dvojezičnost i šta Vam je dala?
Pomaže utoliko da shvatim koliko je velika sreća imati tu mogućnost. Moj maternji jezik je, ipak, na prvom mestu. Bolje se na njemu izražavam, bolje mislim, bolje finese primećujem, ali zaista sam zadovoljna što i ovaj drugi kolosek teče, isto tako mirno i neupadljivo, jer je to očigledno nekakav moj način da radim ovaj posao.
Razgovarala: Danijela Regoje