Улоге: ТАТЈАНА ШОЈИЋ / ГОРДАНА БОБАН / АДМИР ГЛАМОЧАК / АЛЕКСАНДАР СЕКСАН / МУХАМЕД ХАЏОВИЋ / МАЈА ИЗЕТБЕГОВИЋ / СЕНАД АЛИХОЏИЋ / САБИТ СЕЈДИНОВИЋ / ДИНА МУШАНОВИЋ / ДАВОР ГОЛУБОВИЋ / ЛАНА ЗЕНИЧАНИН / ТИЈАНА ЗЕХЕРОВИЋ / СИН КУРТ / ИСА СЕКСАН / ДИНО ХАМИДОВИЋ. Представа траје 2 сата и 10 минута.]
Лифтови иду зградом горе–доле и одвозе „друге”, оне који се „погрешно зову”, оне који имају „погрешну” нацију или религију. Станари слушају лифтове, уплашени, иза својих врата. Држећи шпијунке у рукама. Дубравка бјежи од врата до врата, нико јој не отвара.
ТИЦА
(Гоги): Кумо… Като… брата су ми убили… отвори. Не дај ме. Кумо.
(Атку): Чика Реуфе, одводе све из зграде, сакријте Елвиса и Еду. Тату су ми одвели, чика Реуфе…
(Сабиту): Марко, Маркела, убили су Тонија, сакриј ме, Маркела. Друга су ти убили, најбољег. Отвори…
(Иса): Чварак, чујем те, има ли ти неко кући? Јел знаш ти да отвориш, окрени кључ, Чварак, молим те…
(Тањи): Тета Борка, отворите барем ви, молим вас, ја сам вам Тању чувала, учила је да пише. Тања, реци мами да ме пусти. Тања, сјећаш се вука и седам јарића? Вук је у згради, појешће ме. Отвори.
(Маји): Барбара. Тату су одвели и Тонија су убили. Траже ме. Сакриј ме. Барби моја…
(Давору): Тица, пожури, отварај… ето их.. јел ти мене чујеш? Јеси ту? Чујем те. Пичко. Пичко! Пичко једна…
Обрад је одводи уз њену вику.
ОБРАД: Хајде, полази.
ЗЕЦ: Пусти ме, знам сама да ходам.
Обрад опет чита проглас, кида дијелове солитера и из рупа граби људе/играчке и гази их.
(Шиндлеровлифт,
према истоименом роману Дарка Цвијетића,
драматизација и режија Кокан Младеновић)
ШЕСТЕ вечери Сусрета позоришта/pozorišta/kazališta, у оквиру такмичарског програма Kамерни театар ’55 је извео представ Шиндлеров лифт, према истоименом роману Дарка Цвијетића, а у драматизацији и режији Kокана Младеновића. Поред материјала из истоименог романа јако много је извучено и икорпорирано у представу и из његове поезије, јер једноставно ви кад прочитате само један стих – „нашли су му једну кост… бутну кост… табутну кост” – то је морало да уђе у представу.
Кокан Младеновић након веома успешне представе „Сјећаш ли се Доли Бел” којом је освојио Регију, на сцену Камерног театра ’55 постави је роман првенац Дарка Цвијетића. Због чега је избор пао баш на „Шиндлеров лифт”?
Зато што, као врсни уметници ангажованог театра, имали су идеју водиљу да пред гледаоцима изведу представу која би требало да нас својом емоцијом натера да будемо бољи, да схватимо у каквој цивилзацијској инверзији живимо читавих 30 година. Вертикално село или Црвени солитер постало је изазов како редитељу тако и целом ансамблу Kамерног театра ’55, и мисија коју је требало представом испунити, а то је проговорити, овековечити и понудити гледаоцима опцију прихватања добра, а не анималних порива за чињење страхота попут убијања. Болно, потресно и истинито дело које представља документ који не само да слови за фантастичан књижевни рад, већ ће сигурно у годинама играња бити живо сведочанство о злочинима почињеним у Приједору. У овом случају страдали су Муслимани, којима комшије нису пружиле руку спаса, него су затвориле врата пред њима, ради властите сигурности и из страха. Такође, Младеновић представом „Шиндлеров лифт”, пажњу јавности скреће и на болну садашњост његових становника који и даље живе у страху и лаж као главним метафорама наше стварности. Тамо где су правосуђе, држава и друштво заказали одговорност преузима умјетност.
Дарко Цвијетић је својим невероватним књижевним језиком, али и бритким умом успео да створи прозно дело које не само да нуди увид у оно што се дешавало у приједорском Црвеном солитеру током ратних година већ да створи један безвременски документ о људској емоцији и одуству емпатије. Огроман број ликова, ситуација и односа стао је у овај можда бројем страница мали, али енормно велики роман који, без обзира на описивање хорора, ужаса и патњи, на крају слави лепше стране живота. Дарко Цвијетић пише попут старинских апотекара – у сваком рецепту читамо о болестима и смртима, а његов рукопис мирише на лековите траве. Истражујући сва емотивна, наказна, драмска, трагична људска чворишта у свему овоме и налазећи сценске еквквалнет, налазећи метафоре за тај фантастични поетско-прозни језик Дарка Цвијетића – то путовање је једно од најлепших у позоришном стваралаштву.
Солитер је заправо цели један микрокосмос различитих особности и судбина. Годинама након што је славио за архитектонског драгуља ових простора, постао је место у којем ће се на искушењу наћи људска спремност на трансформацију и губљење хуманости. Тест на којем смо као људи пали, али и проналази снагу и слави живот након свега што се пре нама догађа, и управо то је прави квалитет представе „Шиндлеров лифт”.
Ужасно је ружно компарирати злочине, али те хиљаде жртава су стрељали неки војници у униформама и отишли даље да убијају, а злочине у Приједору, који трају толико дуго, који континуирнао чине ближњи једни другима, они с којима сте се до јуче грлили, певали, славили заједничке празнике, то зло станује врата до вас и не надате му се. Зато је, по мени, ово страшније. Ово поставља велика питања – где то зло чучи у нама самима, како га нисмо препознали раније, како је могуће да се направи тако монструзона промена унутар самих људи који за свега месец или два постану злочинци? Како су људи, а на почетку су само људи, постали Срби, Хрвати и Бошњаци, како су радници постали ратници, шта се ту десило од тог црвеног солитера, који је метафора Југославије и у којем су живели сви припадници народа Југославије, у неком радничком, срећном граду који се зове Приједор, како готово преко ноћи почињу монструозни догађаји и како ближњи чине страшне ствари једни другима.
Шиндлеров лифт се константно помиње као метафора времена и земље које више нема, али он је такође метафора времена у којем живимо данас, можда чак и будућности. Девојчица Стојанка је један од симбола страдале невине деце, али и свих оних који ни криви ни дужни су изгубили животе. Крв девојчице која је страдала у том лифту још увек је ту, свеприсутна, подсећајући нас на страхотна дешавања и дајући нам до знања да време не лечи ништа. Сам црвени солитер је симбол за некадашњу државу Југославију.
Ово је представа у којој се наглашено види важност глумца и његове игре. Фанастично, заиграно, емотивно, уиграно ансамбл овог театра је успео да изњедри представу, потпуно заокружену невероватно креативним сценским решењима. Надам се да сам у праву када мислим да је „Шиндлеров лифт” представа неког новог, специфичног позоришног језика, којег тек откривамо, који треба дати позоришни одговор и неким сценским метафорама одговорити на литерарне метафоре Дарка Цвијетића. А овај театарски колектив је успео да декодира тај језик, и публика је добила изузетан резултат. Глумци су били свесни да овог пута не праве представу, да имају мисију људскости која надилази театар, која надилази нас саме, неке судбине. Праве један запис, једну цртицу по небу, која ће остати иза њих, за коју ће се качити ти људи којих више нема. Обавеза је узбуђујући, а представа зависи од тако пуно фактора, од којих многи немају везе са нама, па је исход самим тим још већи.
А у све напред наведено складно функционално се уклапају и остали елементи једне добре преставе. Сценографија Адисе Ватреш-Селимовић, до те мере функционална и тачна да готово представља засебан ауторски чин, а која опет, попут челичних сајли неког лифта, држи на окупу фрагментирану драматургију, не допуштајући јој застој нити „квар”. Јер, захваљујући оваквој сценографској поставци, са већином реквизите направљене од лего коцкица (пушке, флаше, беле траке као обележја, прозори, кофери) у представи не постоји ништа изван театарског, чак је и камера, сакривена у једну коцкицу, којом глумци „документују” дешавања на сцени и „увећавају” картонског Тита, део живог театарског процеса и није унапред припремљена радња, осим можда аудио снимака гласова људи стварних имена, међу којима је и онај Дарка Цвијетића, а за којима редитељ посеже на крају, како би „најавио” повратак стварности.
Тај и такав солитер је као и све остало „само” дечја игра, у којој голема вишеспратна зграда по потреби може постати лифт са отворима на вратима. У којој и смрт може постати живот. Тај солитер је јасно и глумац, са више улога, који „одлази” са сцене и који иза завесе чека на свој наредни чин. Наравно, да би свет изграђен од лего коцкица, а затим и играчки које мијењају стварне багере, стварне лешеве и стварне војнике силоватеље, постао истинит, било је потребно креирати одређени баланс, који редитељ и костимографкиња (такође Адиса Ватреш-Селимовић) проналазе у костимима, крајње реалистичним и тачним, са грбовима Војске РС-а и касније Армије Б и Х.
Динамична и емоционална, музика Ирене Драговић у овој представи тешко постоји изван „градитељског” света представе, и ту је „само” да додатно повеже његове појединачне елементе, да убрза када је потребно, да нагласи, да заустави, да покрене.
За све ово треба захвалити редитељу који у свом концепту одлично уклапа све елементе баш попут лего коцкица, те гради савршену структуру. Прича нам емотивну причу користећи се једноставним, а ефектним театарским језиком, уз одличну глумачку игру са пуно живописних ликова, са специфичним начином живота, испраћену прецизном драматургијом звука, као и осталим театарским средствима која често и не приметимо, него их подразумевамо (светло, промене простора, прецизна кретања у корео–сценама…)
Пише: Предраг НЕШОВИЋ
Фото: Дејан Ђурковић