„Казалишта на сцени, публика у дворани, све остало је питање струке“, рече у обраћању новинарима Јаков Амиџић, директор Сусрета. И каза све о овој великој регионалној манифестацији чије је трајање (сабрано прије посљедњег рата и након обнове) на прагу четврте деценије. Рече, за нас који живимо све те године за Сусрете и на Сусретима, као гледаоци, сарадници, хроничари, критичари од струке (и по задатку!), добронамјерни посматрачи, позвани и случајни гости, и заиста каза све. Та проста и једноставна реченица је непробојни зид за „јуришнике“ свих врста и подврста, а њих је увијек, нарочито у годинама обнове, било, има и биће.
Сусрети позоришта у Брчком су трн у оку многима, нарочито у БиХ. Показале су то прве године обнове када су отпори учешћу били такви да су у Зеници и Сарајеву коване заједничке браве за кључ у браву брчанске манифестације. (Бања Лука, Тузла и Приједор су поздравили обнову и долазили када су имали представе селектиране за конкуренцију). Упорношћу која је за те године била и храброст, али и спремност на увреде и понижења, Ј. Амиџић је (чак и без колективне подршке унутар локалне власти ну Брчком!), успио издићи ратом заустављену „жар птицу“ из пепела и иза дебелих зидова, свих физичких и духовних међа и граница у БиХ. Она је полетјела и високо се, за само неколико година, извила на регионалном небу. И тада, и данас, са отровним стрелицама и озбиљнијом паљбом оних којима је сметала, нису и неће успјети да је приземље и уземље. То, једноставно, више није могуће: Сусрети су надрасли све наше фрустрације и неизљечиве сујете, неостварене каријере и снове о великим дјелима и наградама (појединаца у позориштима), нарочито након одлуке о формирању репертоара на регионалном нивоу, што је, испоставило се, била нужност јер је бх. продукција до те мјере „отањила“ да је рејтинг обновљене манифестације био озбиљно доведен у питање. И опет је Амиџић прошао голготу, увреде, отказивања, притиске: прошао и остао на вјетрометини увијек спреман на разговор за боље и ново на Сусретима, али несавладив и непоколебљив пред налетима већих и мањих, стварних или самозваних (умишљених) бардова и доајена, остварених и неостварених-нарцисоидних „величина“ о којима понешто зна комшија у мјесној заједници, публика у локалној и градској општини, и пријатељ новинар.
Тако је и ове године. Некад је сметало неко градско обиљежје, некад селектор Сусрета, некад уцјене друге врсте (смјештај у хотеле по избору, цијена представе), некад одлуке жирија јер се на Сусрете долазило не на оцјењивање већ по награде. Ове године је опет разлог напада жири, појединац (Бранислав Лечић) који је „неморалан“ иако су надлежне институције сусједне државе утрврдиле да је моралан (?!). Догодине ће то бити нешто ново. Има времена за комбинаторце, нека мисле и смисле. За нас у Брчком који знају шта имамо и бранимо, чувамо и његујемо, биће то по оној Пејаковићевој „јест мотел, није хотел: исто – само смишљају“, јер су Сусрети за нас „казалишта на сцени, публика у дворани а, све остало ствар струке“.
Добро дошли на 39. сусрете у новембру 2022.
P.S.
Свако има право на лични приступ било ком догађају и тексту који о догађају говори, и то није спорно. Но, то „слободно“ интерпретирање туђих мисли и закључака, најзгодније је уз „чупање“ из контекста (много личи на методе УДБЕ које је аутор овог текста искусио у оној нам држави!), не може и не мора бити посљедње и коначно, „свето“ и „црвено слово“ у календару свакодневних комуникација и свакосатних излива памети на тим, тзв. „друштвеним мрежама“. Тако је дио реченице из текста у броју 2. билтена Сусрета „Дрскост и бламажа…“ који каже: „баш нас брига ко ће кога кад“ био баш згодан за „чупање“ из тих 35 редова у којима је наведено и то да се екипа „Атељеа“ повлачи зато што Б. Лечић „дијели медије у Србији“, а дочекан као сексистичка увреда и подршка силоватељима. Без намјере сам да „перем грешну мисао“, напротив: е, баш нас брига ко је коме ко (власт или опозиција), шта је чему шта (Вучићеви и Ђиласови људи и медији), и ко ће кога кад (хвалити или напасти у тим медијских србијанским препуцавањима). Баш нас брига за ваше политичке, клановске, идеолошке и сваке друге подметачине изнутра и споља.
Свако друго лапрдање по тексту је недобронамјерно (за Сусрете), тендециозно, и заиста је дрскост и бламажа, али на свој рачун.
Пише: Новак Танасић
Фото. Дејан Ђурковић