Зато што сте племић умишљате да сте геније;
Потрудили сте се да се родите и ништа више…
Пјер-Огистен Карон де БОМАРШЕ:
Фигарова женидба
(комедија из 1778.)
[Денис Иванович Фонвизин: НЕДОРАСТ • БРИГАДИР; Књижевни клуб П. Н. Брчко диострикта БиХ; Брчко 2021, – 175 стр.; (Библиотека Нови преводи)]
I
На значајној манифестацији Сусрети позоришта/ pоzоrišta/kazališta Брко дистрикта БиХ у оквиру Пратећег програма 20. новембра догодила се ПРОМОЦИЈА врло вредне књиге превода две комедије Дениса Ивановича Фонвизина НЕДОРАСТ и БРИГАДИР. У пуној сали Дома културе на промоцији су учествовали Мр. Жарко Миленић, уредник и Предраг Нешовић, преводилац. Сјајно је модерирала маестрална МА Александра Симић. Књига је изашла у Библиотеци Нови преводи у издању Књижевног клуба П. Н. Брчко дистрикта. Ради се о врло вредној књизи која доживљава своје премијерно издање на овим просторима. Још је значајнија јер се ради о комедијама које су и данас актуелне садржине и које ће, сигуран сам, пронаћи своје место на некој од позоришних сцена на овим просторима. Најидеалније би било када би биле ПРИКАЗАНЕ у такмичарској селекцији на неким од наредних истих ових Сусрета… Такав један догађај био би потпуна испуњеност сврхе издавања једне овакве књиге из области позоришне уметности.
II
Међу младићима описаним у чувеној оди Ломоносова из 1747. године који воле науку и желе да служе на овом пољу новој Русије, видимо руског племића из натурализоване балтичке немачке породице (von Wisin), која је некада припадала витешком реду мачоноша Дениса Ивановича Фонвизина. Родио се 1745. године у Москви, гдје му је отац, државни чиновник ревизион–колегија (министарства), имао кућу, а у московској околини омање имање с неких 500 кметова.
Детињство му је прошло у патријархалној средини очинске куће. Образовање је стекао у класичној гимназији и на филозофском факултету московског универзитета (1759– 1763). Играо на сцени локалног аматерског позоришта и рано почео да проучава књижевност, објављујући своје преводе са немачког. Млади Фонвизин је много научио од интелигентног и образованог немачког професора И. Рајхела и показао је изузетну способност за стране језике.
Након завршених студија на факултету кратко време је служио у гарди а након тога ступио у инострани колегиј (министарство спољних послова) у својству преводиоца, али је већ 1763. године прешао у службу као чиновник код кабинет–министра Јелагина. Од 1769. године радио је као секретар код министра иностраних послова Никите 166 Ивановича Пањина, па је у том својству, у неколико наврата путовао у Француску, Немачку и Шпанију. Горко је разочаран и забринут због промискуитета људи, незамисливе декоративности, театралности и спектакуларности онога што се дешава у иностранству. Та су путовања уродила његовим Писмима из Француске.
Увече 30. новембра (11. децембра) 1792. Фонвизин је донео Гаврилу Романовичу Державину нову драму Хофмајстер. То вече је било последње у животу Дениса Ивановича Фонвизина. Ујутро 1. (12.) децембра 1792. године умире од срчане капи у Петрограду познати писац и преводилац. Сахрањен је у Александро-Невској лаври.
»Пријатељ слободе«[1] – како га Пушкин назива у Оњегину – Фонвизин је био просветитељ-хуманиста друге половине ХVIII столећа. Био је противник самодржавнога деспотизма па се је узвисио до мисли, да је „противзаконито људе сличне себи угњетавати ропством”. Кроз цели свој живот заузимао је непријатељски став према високому друштву, дворјанима и царским фаворитима. Био је непријатељ неотесаности, борац за културу, поштовалац реформи Петра Великог, који се борио за прихватање западно-европске културе, али се уједно одлучно противио слепому опонашању свега иностраног.
Књижевношћу се је Фонвизин почео бавити, још док је био студент московскога универзитета. Године 1761. превео је с немачкога нека дела данског сатиричара и комедиографа Холберга, Волтерову трагедију Алзире и друга дела. Године 1762. преселио се у Петроград и ту наставио и развио интензивну књижевну делатност. У развоју радње Фонвизин се такође поводио за француском класичном теоријом, оцртавању карактера учио се од Молијера, Холберга[2], Детуша[3], Скарона[4] и Бомаршеа[5]. Лично је реалистичном скицирању особа комедије припомогло то, што је Фонвизин индивидуализовао језик појединих лица, наиме свако лице говори језиком који одговара његовој средини и образовању. Осим тога, Фонвизин је изврсно познавао руски народни говор, оштре народне речце и узречице, а све то даје његовим делима велику снагу.
„Руска комедија се појавила много пре Фонвизина, али заблистала тек са Фонвизином: његов Бригадир и Недораст силно су одјекнули, кад су се појавили, те ће у историји руске књижевности заувек остати као једна од најзначајнијих појава” – пише Бјелински. Доиста, у конкретном погледу Фонвизин је био најближи претеча Пушкина и Гогоља. У каснијој руској књижевности много пута се истицала животна снага и типичност Скотининих, Митрофанушки и Простакових. Љермонтов у Порезниковици показује „времена нових Митрофана”; Арина Петровна Головљова несумњиво је директни потомак Простакове.
Године 1783. Фонвизин је активно сарађивао у часопису „Саговорник” (Собеседник) и штампао у њему Покушај рускога речника синонима, Молбу Руској Минерви од руских писаца, Питања писцу истинитих згода и измишљотина, Поуку, изречену на Духовни понедељак. Осим тога је спремао за штампу Свеопшту дворску граматику. У својим „смелим питањима” (како их је назвао Доброљубов) писцу „истинитих догађаја и измишљотина” (наиме самој царици Катарини II.) Фонвизин је дао оштру критику тадашњих државних прилика и друштвених мана: фаворитизма на двору, моралне изопачености племства и сл. Та су посве смела питања код Катарине изазвала велико негодовање.
Упркос тешкој болести, Фонвизин је жудео за активним радом. При крају живота намислио је да издаје часопис „Стародум”, али Катарина II, која је у последњој деценији своје владавине кренула отворено путем жестоке реакције, забранила му је тај лист па чак ускратила и дозволу за издавање превода Тацита. Сав материјал, који је Фонвизин припремио за штампање у „Стародуму”, учвршћује нас у уверењу, да је он до краја живота остао веран својим напредним назорима. Тиме су његова дела стекла још већу вредност за будућа покољења.
Денис Иванович Фонвизин већ 1764. године по први пут излази са самосталним драмским делом, комедијом Корион (прерадом Гресетова[6] комада Сиднеј).
Године 1768–1769. појавио се први потпуно независни рад Фонвизина – драмско дело Бригадир, коју је ценио Николај Иванович Новиков. Постављена је у позоришту 1770. године, иако је објављена тек 1786. године. Бригадир је постао прва „комедија нарави” у руској књижевности, за разлику од раније доминантне „комедије ситуације”, када су на сцену изнети персонификовани пороци. У Бригадиру су сви пороци, сво понашање ликова друштвено условљени. Ту се сурово исмевају незнање, подмићивање, лицемерје и слепо подаништво страном, тако својствено локалним бирократским круговима руског друштва.
У тој комедији Фонвизин је врло живо приказао типове тадашњег племићког друштва, жигоше његову поразну грубост, његову подмитљивост, која се покрива лицемерном побожношћу, глупо мајмунисање и презирање свега што је француско и народно – руско. Комедија је у пет чинова и грађена је према старим класичним узорима: Фонвизин се у њој држи јединства места, времена и радње, оштро дели јунаке на позитивне и негативне.
Изневши у Бригадиру критику образовног система, дотакао се феномена који је, на крају крајева, више комичан него погубан, и који је имао своје и добре стране. Нико није очекивао да ће Фонвизин, васпитан у духу просветитељства, учинити га предметом подсмеха. Фонвизин је створио слику која превазилази инкарнацију незнања, глупости и среброљубља. Кључевски је тачно идентификовао племиће ере Катарине II: Иван, је поносан на свој боравак у Француској, и с поносом прича како су га примили у Француској. Из Француске је Иван добио идеју да је човек самосталан и независан. С горчином каже да има 25 година, а живи су му отац и мајка. Иван је смешан у Русији, смешан и у Француској. Тако Иван постаје историјска бескорисност, није потребан ни у Русији, ни у Француској.
Доброљубов и Софија припадају просвећеним племићима, али су у суштини само кметови као и остали ликови у комаду. Они још нису спремни за акцију, па се сукоб не претвара у борбу. Комедија је само поставила питање потребе за широким образовањем, радикалном ревизијом образовног система.
Иако је пренасељена глупостима, у њој има много паметног, смелог и фундаменталног. Спољно усвајање туђинских обичаја и моде поткопала је предрасуде страха од свега страног и отворила могућност озбиљнијег зближавања са цивилизованим светом. У комедији Бригадир сазрева француска фраза о поштеном човеку. Поштена личност је племић који има идеју о части и служи држави.
После устанка Емељана Ивановича Пугачова 1773–1775., после многих оспоравања и забрана прве верзије комедије Недораст, Фонвизин постепено креће са радом на другој верзији те комедије која ће му донети славу и опште признање (написана 1781. године). Коначно, 24. септембра 1782. године у Санкт Петербургу, у приватном позоришту одржана је премијера која је доживела огроман успех и учврстила Фонвизинову репутацију као првог комичара свог века. Објављена је 1783. године.
У средишту комедије је лик госпође Простакове, тиранина и деспота у сопственој породици и међу својим сељацима. Њену суровост у опхођењу са другима надокнађује неразумна и ватрена нежност према сину Митрофанушки, који захваљујући таквом мајчином васпитању расте размажен, груб, неук и потпуно неспособан за било какав посао.
Недораст је најзначајније комедиографско дело и самог Фонвизина и руске драме 18. века. До данас је то 171 остала непревазиђена и једна од најбољих руских комедија која је истовремено, уско повезан са комедијом Бригадир: она развија многе идеје које су изражене у Бригадиру неупоредиво темељитије и детаљније, у потпуности развијајући систем своје аргументације. Пре свега, не приказују се само „штетне последице лошег образовања и заједнице” – што карактерише проблематику Бригадира, али је овде дотакао ово питање много дубље.
Позитивни јунаци Недораста, резонери, шематски су и мало индивидуализовани, али у њиховим репликама чујемо глас најнапреднијих људи ХVIII столећа. Међу њима се истиче лик Стародума, који излаже заветне идеје Фонвизинове: Стародум је непријатељ подмитљивих катаринских великаша, који стичу чинове и имања улагивањем и додворавањем; као противтежу паразитизму дворске камариле он издиже „радиност”; прекинуо је с двором и отишао у Сибир, „у земљу, где новаца има на претек, а да их не морам заменити – за савест, не пљачкајући домовину”; осуђује угњетавање и насиље, у његовим се речима управо чује осуђивање установе кметства; непријатељ је неуког васпитања. Он је присталица одгоја, који се темељи на спајању културности с моралношћу.
У комедији Недораст Фонвизин се у знатној мери ослободио правила француске класичне комедије. У тој је комедији, додуше, сачувао јединство места, времена и радње, има у њој резонера, али радња се развија на нов начин, свестрано скицира јунаке комедије, даје типичне карактере под одређеним историјским околностима. Изнео је и приличан број лица из „доњих слојева”, које приказује на нов начин, наиме не са сврхом, да њима насмије гледаоце, како је то било у француској класичној комедији, него их приказује на позорници, да или према њима изазове симпатију 172 (Јеремејевна, Тришка, Цифиркин) или пак негативно држање (Вралман, Кутејкин).
* * *
Личност и дело писца Дениса Ивановича Фонвизина и даље привлаче пажњу савремених писаца и позоришних стваралаца. Аутор, просветитељ и хуманиста, један од најистакнутијих људи свог времена, је у својим комедијама већ у XVIII веку успео је да предвиди много од онога чиме би се драма „златног доба” руске књижевност поносила. Његови јунаци превазилазе „папирне” негативце и резонере из комедија француског класицизма, они су живи ликови и слике које остају актуелне до данас.
Данас из перспективе личности XXI века се у бесмртним Фонвизиновим комедијама јасно сагледавају карактери и мотивације људског понашања. У новој позоришној продукцији, критика покушати да дâ нову оцену јунака чувених комедија Фонвизина, али већ са становишта личности XXI века, да види да ли су се мотиви, осећања и жеље наших савременика тако много променили током протеклих векова. Морам рећи да је све исто – само се околина раликује од оне из XVIII века. Људи и даље траже утеху коју новац пружа, и даље не желе да се труде да сами нешто постигну. У савременим условима је то само више него релевантније и оптужујуће.
По замисли Фонвизина, није само Митрофанушка достојан титуле „недораст”, у животу и данас има много самоуверених и нарцисоидних ликова попут њега, који не виде даље од свог носа. У свету и данас, где образовање служи само као изговор за разметање, а савест и част се продају по повољним ценама, чак ни „писмен” често није ништа више и ништа бољи од лежерног кочијаша. Себичност и деспотизам, ароганција и равнодушност, похлепа и суровост – то су особине које је прецизно исписао Фонвизин, које и данас царују међу „игнорамусима” свих боја.
Референце:
1А. С. Пушкин »ЕвгенијеОњегин«, ПРВА ГЛАВА, XVIII.
Чаробни куте, дивно место!
Слободе друг, сатирик смео
Фонвизин ту је имо престо.
2 Лудвиг Холберг, барон Холберга – (3. децембар 1684 – 28. јануар 1754.) је истакнута скандинавска књижевна фигура из доба просветитељства (есејиста, филозоф, историчар и комедиограф), коју Норвешка и Данска сматрају једнoм од оснивача својих књижевности. Познат је по свом једином роману, сатирично научном-фантастично роману Подземна путовања Нилса Клима који је првобитно објављен на латиском језику.
3 Филип Нерико Детуш (француски:Phillippe NéricaultDestouches),9 април 1680 – 4 јули 1754. је француски драмски писац који је написао 22 драме.
4 Пол Скарон (француски: Paul Scarron), 4 јули 1610 – 6 октобар 1660. je француски песник, драматичар, романописац и пародичар.
5 Пјер–Огистен Карон деБОМАРШЕ (Pierre–Augustin Caron de Beaumarchais) – (Париз, 24. јануар 1732 – Париз, 18. мај 1799) je француски писац. Писао је много: памфлете, есеје из драмске уметности, грађанске драме, сентименталне комедије, поеме, оперска либрета. Заборав је победио трилогијом која започиње комедијом Севиљскиберберин (Le Barbier de Seville, 1775), затим Фигарова женидба (Le Mariage de Figaro, 1778) и најмање познатом и извођеном драмом Мајка је крива (La Mère coupable, 1792 ).
6Жан-Баптист-Луи Гресе – (29. август 1709 – 16. јун 1777.), францускипесник и драмскиписацкојијестекаоизузетну славу својом комично наративном поемом Вер-Верт, или манастирски папагај.
Пише: Предраг НЕШОВИЋ