Са првим причама се појавио шездесетих , а први га је примијетио Златко Црнковић, тадашњи уредник загребачке издавачке куће „Хит“. Већ седамдесетих нижу се култни романи, есеји, путописи. Постао је један од најпопуларнијих писаца у Југославији.
На 38. позоришним сусретима у Брчком требало је да буде изведена представа „Зелена чоја Монтенегра“ у режији Никите Миливојевића, а у копродукцији Београдског драмског позоришта, Градског позоришта из подгорице и Град теаТРОМ ИЗ Будве, а по тексту Моме Капора и Зуке Џумхура.
Када већ немамо прилику да пишемо о представи, онда, јер је нисмо видјели, можемо неколико редака о Моми Капору.
Са првим причама се појавио шездесетих, а примијетио га је Златко Црнковић, тадашњи уредник загребачке издавачке куће „Хит“. Већ седамдесетих нижу се култни романи, есеји, путописи …. Постао је један од најпопуларнијих писаца у Југославији. Његове теме су биле урбане и пријемчиве за тадашње бунтовничке генерације. Имао је срећу да почне да ствара у такозваном „златном добу српске прозе“. Колико год је то била срећа, толико је био и тежак задатак, јер требало не наћи “мјеста под литерарним сунцем“ уз горостасе као што су Црњански, Пекић, Ћосић, Селенић, Киш ….
Прво су 1972. настале „Белешке једне Ане“, па су се ређали: „Фолиранти“, 1975.; „Провинцијалац“, 1976.; „Ада“, 1977.; „Лањски снегови“, 1977.; „Хеј, нисам ти то причала“, 1978.; „Зое“, 1978; „Скитам и причам“: путописни дневник“, 1979.; „101 прича“, 1980.; „Уна: љубавни роман“ 1981.; „Онда“, 1982.; „Сентиментално васпитање“, 1983.;“Књига жалби“, 1984.;“ 011-Исток-Запад“, 1990.; „Хало, Београд“, 1990.; „Дама скитница и off приче“, 1992.
Након тога долази „Зелена чоја Монтенегра“
Овај роман је посвета друговању писца, карикатуристе и боема Зука Џумхура и Моме Капора, а главна тема је историјска, помало бизарна сторија о пријатељству ратних непријатеља, црногорског краља, тада књаза, Николе Петровића и турског високог официра, Осман-паше званог Сархош (пијани). Позоришно виђење „Зелене чоје Монтенегра“ припада историјској мелодрами, у којој је оно што се могло догодити важније од онога што се заиста догодило, у којој су емоције важније од фактографије, човек од политике и рата. Ово је прича, дефицитарна у нашим временима, о помирењима и како би то Џумхур рекао, људовањима.
Капор је рођен тик пред 2. Свјетски рат у Сарајеву, и пуком случајношћу остао је жив након једног њемачког бомбардовања. Мајка га је заклонила својим тијелом, и у тој кући коју је погодила бомба једини је он као четворогодишњак остао жив. Када га је нашао један руски љекар знао је самосвоје име, а није презиме. (О томе какоје доспио до своје тетке са којом је провео остатак рата у Сарајеву има више верзија). После рата, отац, који је преживио њемачко заробљеништво га сели у Београд гдје је био на служби. Момо у Београду завршава Академију ликовних умјетности. Поред писане ријечи никада није запостављао сликарство. Успјешно се огледао и као сценариста. Потписује сценарије за многе филмове и представе, међу којима и онај за филм „Валтер брани Сарајево“.
До краја живота био је ангажован. У најтежа времена када је његова земља била под неправедном блокадом из недеље у недељу је у београдској „Политици“ писао своје „Недеље блокаде“ А зашто је толико волио своју земљу, једном приликом је објаснио: „Гађење над сопственим народом је врста издаје“.
Био је члан Академије наука и умјетности Републике Српске и члан Сената Републике Српске.
Савременим рјечником речено, Момо Капор је био прави мултимедијални умјетник, и као такав био је заштитни знак Београда.
Момо Капор је умро у Београду, 3. марта 2010. године на Војномедицинској академији, од посљедица рака грла. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Његове кћерке Ана и Јелена Капор основале су Фонд „Момо Капор“ јуна 2010. године. Ана и Јелена Капор приредиле су књигу „Породични албум“, која је у едицији „Посебна издања“ издавачке куће Албатрос Плус изашла из штампе септембра 2013.
У априлу 2015. године „Политика“ је покренула иницијативу да једна улица у Београду добије име по њему, што је усвојено у јуну исте године. У Београду је 28. децембра 2016. отворен Сквер Моме Капора.
У Србији је 2020. године објављена поштанска марка њему у част.
Награда „Момо Капор“ је годишње признање које додељује Задужбина „Момчило Момо Капор“ чији је оснивач супруга Моме Капора, Љиљана Капор. Награда се додељује наизменично за доприносе у књижевности и ликовној уметности, на дан рођења Моме Капора, 8. априла, у Свечаној сали Скупштине града Београда коју добитнику уручује председник Управног одбора Задужбине, Матија Бећковић. Награда је први пут додељена 2011. године за књижевност светски признатом уметнику Емиру Кустурици за роман: „Смрт је непровјерена гласина“. Други добитник награде је сликар Владимир Дуњић за цјелокупно ликовно стваралаштво.
Пише: Миљана Ђурђевић
Фото: https://www.novosti.rs/