Мирела Мијачанк Кордић, алтернација је за лик Еме Марић.
С обзиром да су глумци писали текстове за своје ликове, Ви сте као алтернација већ добили написан текст, шта сте своје унијели у лик?
Првобитно је ову улогу тумачила Фатима Мима Казазић Обад и она је градила лик. Глумци су настојали да у ликове унесу своје ставове, своја размишљања и животна искуства. Међутим, када сте алтернација у представи, јако је битно да не имитирате никога. Ја сам ипак у тај лик унијела и себе. Ја сам на лик који је градила колегиница Мима уградила своје ставове и размишљања. Као особа која долази из Славоније можда могу боље сагледати идентитете који су овдје у Босни и Херцеговини.
С обзиром да сте у Босну и Херцеговину доселили, како то ми и наши идентитети изгледамо људима са стране?
Ја сам се прије 13 година доселила у Мостар и заљубила сам се у тај град и људе. Нажалост, нисам у политику која нас дијели. Она је та која заправо ствара тај идентитет, не ми људи. Ја сам дошла у Мостар, не знајућу ништа о том граду, нисам знала да је подијељен, и као особа из Славоније, која је Хрватица, живјела сам у источном дијелу Мостара, тачније бошњачком. Ту су кренули моји први проблеми које сам ја заправо касније уврстила у моју представу. То није нешто што ја било коме замјерам, јер сматрам да ме то очврснуло као човјека, научило много чему и сматрам да баш ми који дођемо са стране најбоље видимо да разлике заправо не постоје. Моја сестра се зове Санела, ја сам Мирела, а ми смо Хрватице, значи вјера нема никакве везе, битно је да смо ми сви ту и како каже представа на крају „Ништа није важно, осим нас“.
Која је та основна порука коју ова глумачка екипа настоји послати?
Шта се то треба догодити код нас, да би се народ ујединио. Понекад ми се чини да је за то потребна нека велика несрећа, ево као ова сада са овим вирусом. Сви смо заједно у истом проблему и сналазе нас исте болести. Можда је баш то нешто што се треба догодити да се народ уједини и да види да нема баш никаквих разлика међу нама. То ми и представљамо у овој представи, када дође до велике несреће и сви смо исти и тада постајемо једно.
С обзиром на поруку представе, какве су реакције публике у БиХ?
Публика нас воли гдје год да играмо. У Јајцу је представа освојила награду публике. Гдје год да одемо три до четири пута се враћамо на бис и мислим да то најбоље говори о самој представи. Пуно људи након представе, што је јако занимљиво, остане сједити на својим мјестима. Публика не излази одмах. То је оно што је нама драго, јер видимо да смо оставили неки траг на њима, да су бар неки од њих отворили очи и видјели да заиста ништа није битно осим нас.
Рекли сте да политику кривите за раздор међу људима, да ли позориште има ту улогу да људе уједињује и да ли у томе успијева?
Па требало би. Позориште је ту у служби народа. Позориште је ту да отвара очи. Да помаже људима, да помаже потлаченима. Ова представа се требала играти у 22 града у БиХ, али нас је корона зауставила у томе. Надамо се да ћемо играти више када ово све прође. Овакве представе је потребно играти посебно у мањим мјестима, тамо гдје нема културе и позоришних кућа које би им отвориле очи.
Разговарала: Дејана Крстић
Фото: Дејан Ђурковић