Глумац је осуђен да се цијели свој радни живот бави ријечима.
Али, глумац се у свом радном животу бави углавном туђим – већ давно написаним ријечима.
Даје им свој лик, свој живот а ја бих рекао и своју душу.
Адем Ћејван
Казалишно-позоришно-документарна изложба о Адему Ћејвану под називом: СЦЕНСКИ НИЗ АДЕМА ЋЕЈВАНА ауторa изложбе Срђана Вукадиновића & Јакова Амиџића својеврстан је hommage великану позоришне и културне сцене који је својим позоришним, филмским и телевизијским улогама освајао публику широм бивше Југославије.
Отварање изложбе фотографија и осталих артефаката-докумената уприличено је у Вијећници у Брчком, у четвртак, 21. новембра 2019. године у 18.00 сати. Присуствовао је велики број љубитеља позоришне уметности, гостију Сусрета позоришта/казалишта Брчко дистрикта и поштовалаца дела Адема Ћејвана. Аутори изложбе су са брчанском публиком поделили лепа сећања која их повезују са присутношћу глумца Ћејвана на Сусретима …
Ово је и прави тренутак да се сетимо и да је равно 30 година, 5. новембра 1989. године, отишао са ових простора велики глумац, велики човек – Адем Ћејван.
Адем Ћејван велико име босанско-херцеговачког, хрватског и српског глумишта. Ћејван је велико име у историји и позоришта и казалишта и гледалишча … Дакле, био је југославенски моћник драмске речи. Рођен је 2. марта 1927. године у Бањој Луци. Завршио је Трговачку академију у Бањој Луци после чега се од ране младости посвећује глумачком позиву. У бањалучком позоришту је примљен већ на првој аудицији, као изузетно талентован и маркантан глумац. Ћејван је изворно припадао бањалучком позоришном храму (1951– 1953). Али, у његовој радној књижици театарскога професионалца пишу угледне театарске куће: Хрватско народно казалиште у Загребу (1954–1961), Сарајеву (1961–1964), поново Бања Лука (1964–1969), кратко време Сарајево (1969), Југословенско драмско позориште у Београду (1969–1979), где га је промовисао и редатељски водио велики Бојан Ступица, и по трећи пут Бањалука (од 1. јануара 1980). Ћејван се посебно афирмисао на сцени ХНК у Загребу где је, док је упоредо студирао на Академији, код др Бранка Гавеле, тумачио веома широк распон улога из стране и домаће драмске књижевности. Већ тада је играо главне улоге, а када је Бојан Ступица дошао у Загреб, често је наступао у његовим представама. Темпераментан, изузетног сценског шарма, јаког гласа, веома чисте дикције, разноврстан у покрету и гести глумачки је остварио дубоко простудиране психологије ликова.
Адем Ћејван је свугде гостовао, али увијек се враћао у Бањалуку, јер Бањалука је била и остала његов град који је волео. Он је био и остао најпознатији бањалучки глумац. Својом снагом, сценском упечатљивошћу и шармом испуњавао је огромни театарски простор резервиран за хероје. Чак и кад су у питању људи нама туђих поднебља, као Декер у Аутобуској станици, Мерик у Побуни на броду Кејн или Жилијен у Коломби, на њима доминира та Ћејванова темељитост и стабилност.
А тек прави утисак добија се кад се овај глумац сагледа у улогама људи нашег поднебља, људи једноставних и снажних, тврдокорних и опорих, а ипак на неки чудан начин замршених, увек се помало изненађујуће мекоће, нежности и људске топлине…
Својим позоришним улогама освајао је публику широм бивше Југославије, али је славу стекао захваљујући бројним улогама у филмовима и серијама. Био је људска, глумачка величина с простора бивше Југославије и никога није оставио равнодушним.
Остварио је бројне филмске улоге: Лисице Крсте Папића (1969), Дружба Пере Квржице Владимира Тадеја (1970), Сељачка буна 1573 Ватрослава Мимице (1975), Овчар, Бакира Тановића (1971), Љубав и бијес (1978) Бакира Тановића, Поленов прах Николе Стојановића (1974)…
Играо је у ТВ–драмама и серијама од 1956. године доносећи сјајне роле маркантних ликова у остварењима: Непокорени град, Одборници, Фронташ, Пуцањ у шљивику, Путови и странпутице, Све што је било лепо, Осма офанзива, Писмо – глава…
Играо је и у првој сарајевској ТВ драми „То” (Алије Исаковића), што му је омогућило ширу популарност.
Каријеру су му обележиле и улоге у популарним ТВ серијама, као што су Повратак отписаних, Куда иду дивље свиње, Вук Караџић, Бољи живот…
Адем Ћејван пред крај свог живота друговао је са цењеним новинаром Славком Подгорелецом (Загреб 1951 – Бањалука 2015). којег је публика упамтила као хроничара Бање Луке. Он је у част овог глумца 2016. године објавио и монографија „Адем Ћејван”. У монографији аутор је сабрао сећања на велико име југословенског глумишта Адема Ћејвана од чије смрти је прошло 30 година. Ауторово професионално и приватно дружење с уметником дало је специфичан печат овој књизи. Монографија „Адем Ћејван” последње је значајно дело Славка Подгорелеца и промовисана је у Бања Луци и у Камерном театру 55, у оквиру фестивала „Дани Јурислава Коренића”. Промотери су истицали да је монографија заправо покушај враћања дуга према том великану позоришне и културне сцене БиХ и бивше Југославије. О Адему Ћејвану у овој књизи своје утиске и искуства, о раду и пријатељевању с њим износе, као колеге и пријатељи, многи реномирани глумци. Говоре не само о магији његове глуме већ надасве о његовој честитости и људској топлини коју је несебично ширио око себе. Књига је опремљена низом фотографија како из филмова тако и из казалишних представа.
Златко Феликс-Прегл снимио је и документарни филм „МАГ” посвећен великану, глумцу и човеку, Адему Ћејвану. Прва верзија је приказана у Norrköpingu 12. јуна 1999. године, а уметнути инсерти филма, дочаравају његов лик и дело. Златко је радио на филму и након више од 10 година, премијерно је приказан, крајем априла 2013. у позоришту у Бањалуци, гдје су Адем и Златко радили, стварали, дружили се и ишли кроз живот, као и на сцени, из представе у представу…. Снимак филма био је доступан свим Бањалучанима и свим добрим људима.
Сабахудин Бахтијарагић-Цобер, понајвише због очувања, сећања, лика и дела, дугогодишњег сарадника Адема Ћејвана, био је непрекидно, у времену свог аматерског глумачког рада, настављеног на овим просторима, заједно са Златком, па је припремио у Örebru 25. маја 2013. године вече „Сјећање на Адема Ћејвана”.
Заједница удружења грађана Бањалуке је 2009. године обележила 20. година од смрти славног Бањалучког глумца.
О Ћејвану су написане бројне изузетно позитивне рецензензије. Пленио је тај драмски првак сценском робусношћу, али пре свега прецизном заокруженошћу драматских реплика кристалне чистоће.
Без сувишнога геста, са рафинираним односима према партнеркама и партнерима, Адем Ћејван је једнако успешно креирао драмске, трагедијске, али и комедиографске партитуре.
Сценски оправдана, готово оријашка снага позорничкога наступа овог извансеријског глумца водила је просторима сценске савремености…
Бањалука га памти и као оснивача некада најлепших сусрета за глумце који су се одржавали и трајали од 1981. до 1987. године под називом „Сусрети за глумце у мају”. Манифестација која је угостила највећа имена тадашњег глумишта који су радо (без хонорара) долазила у Бања Луку, управо због Адема, свог омиљеног колеге.
Адем Ћејван велики човек, велики глумац, велики песник позоришта, велики љубитељ живота по трећи пут се враћа у Бањалуку (од 1. јануара 1980). Овај пут дефинитивно. Почиње да на оној периферији глумачког збивања окупи сва она интересовања како глумаца тако и публике и да их сажме у једно сочиво одакле је оно наново почело да зрачи. Значи једна енергија која се расипала у то време, налазила се на периферији културног збивања тадашње бањалучке сцене. Он је покушао да сажме у ту жижу и да је оживи.
Данас постоји и награда са његовим именом.
Фестивал босанско-херцеговачке драме у Зеници установио је годишњу награду „Адем Ћејван” која се додељује за животно дело босанско-херцеговчком глумцу или глумици, који сасвим сигурно својим улогама остави неизбрисив траг на босанско-херцеговачкој театарској сцени.
Ћејван је поставио као редитељ Зону Замфирову (Сремац) у сезони 1964/65 и Љубав под кишобраном (Ковачевић) у сезони 1965/66 године. На конкурсу бањалучког Народног позоришта поводом стогодишњице рођења Петра Кочића, награђен је за идеју о драматизацији Кочићеве актовке Јазавац пред судом.
Адем Ћејван – умро је 5. новембра 1989. године, у Љубљани.
Није лако поверовати да умиру глумци, као што је и посве невероватно да је нас напустио Адем. Наш Адем. Адем сваког од нас. Глумци остављају за собом само те погледе и те покрете из неког филма и неке драме. Зато се никада немојмо чудити када приметимо да се Бог увек смеши кад Глумце види.
Адем Ћејван играо је у бројним позориштима, и свуда је био домаћи, сви су га волели, јер је од себе давао оно највредније.
Када би се судило само на основу оних људских фигура које нам је Ћејван-глумац градио и дочаравао у позоришту, на филму, телевизији и радију, онда би се споменути епитет слободно могао приписати и Ћејвано-човеку.
Био је глумац којег су волеле све генерације. Био је велики боем, људина који је живео за људе и око којег су се увек скупљали људи. Никад га нисте могли видети самог.
То је била непоновљивост!
Непоновљивост глумства, непоновљивост укупне појавности и начина живота која је била путоказом младим глумцима.
Зато и исписујем ове ретке да би се неко сетио да у граду на Врбасу глумачку непоновљивост треба славити дигнитетно како је Ћејван поштовао театар целога живота.
Пише: Предраг НЕШОВИЋ
Фото: Дејан Ђурковић