Представа „Мајстори, мајстори“ Народног позоришта Републике Српске из Бањалуке на сцени доноси сатиричан, али болан приказ друштва у ком институције не чине зидови, већ људи са свим својим слабостима, сујетама и интересима.
Улогу школског надзорника, који у представи симболизује системску моћ и контролу извео је Љубиша Савановић. Поред улоге у представи, Савановић је и умјетнички директор Народног позоришта Републике Српске. У наставку текста прочитајте разговор у којем открива како настаје представа са 19 глумаца, у којој мјери се разликује од филма и зашто је публика у сваком граду испрати аплаузом који се не заборавља.
У представи се појављујете релативно кратко, али изузетно упечатљиво, као врховна инстанца која доноси одлуке од пресудног значаја. Колико је глумцу изазовно да у тако кратком времену остави снажан утисак и ослика лик који носи тежину власти и одговорности?
Играо сам школског надзорника, фигуру која симболизује системску моћ и контролу. Цијела представа представља једну институцију, државну, која функционише боље или лошије, али у суштини зависи од људи који је чине. Њихови интереси, сујете, себични мотиви — све то разара институцију изнутра. То је, нажалост, слика нашег друштва, гдје лични интерес и „глава једног човјека“ често стоје изнад закона.
Дакле, публика у представи лако може препознати стварност у којој живимо?
Апсолутно. Ми смо хтели да покажемо како се стварност и апсурд често преплићу. Нема већег апсурда од оног који живимо сваки дан. Кад бисмо неке стварне ситуације пренели дословно на сцену, публика би помислила да претерујемо. Зато и није битно који је жанр – комедија, драма, апсурд – већ да ли је тема блиска и разумљива људима. И судећи по реакцијама публике, јесте.
Као умјетнички руководилац Народног позоришта Републике Српске, шта Вам је било најважније у раду на овој представи? Да ли сте нешто свјесно избјегли из филмске верзије?
Редитељ Марко Мисирача је имао јасну визију гдје није било копирања филма, већ стварања нашег позоришног свијета. Битно ми је било да играмо нешто што публика разумије и у чему се проналази. Ово је познат наслов који привлачи гледаоце, али иза тога стоји озбиљан ансамбл – чак 19 глумаца. То је ријеткост у данашње вријеме, јер је тешко окупити толико људи због снимања и других ангажмана. Зато је ова представа резултат дугорочног планирања и великог труда свих нас.
Публика је у Београду, Зajeчару, Брчком реаговала веома слично – препознала је исте моменте. Да ли је то доказ да позориште ипак остаје мјесто гдје се сви огледамо у истим темама, без обзира на град?
Баш тако. Људи препознају исте неправде, исти апсурд, исте мане система. И то је оно што чини позориште живим, та универзалност и искреност.
Да пређемо и на ширу слику — шта је ново у раду Народног позоришта Републике Српске, и гдје вас све публика може гледати?
Прошле године смо имали шест премијера. Три су биле на великој, три на малој сцени, а исто планирамо и ове године. Представа под именом „Мајстори, мајстори“ коју смо и овдје вечерас извели, већ је била на више фестивала, а тако исто и друге представе. Посебно сам поносан на нашу малу сцену „Петар Кочић“, где млади редитељи из наших крајева добијају прилику да режирају своје дипломске или прве професионалне представе. Тако градимо нову редитељску генерацију која постаје јак ослонац, наша „кичма“ позоришта.
Шта највише волите у вези са Интернационалним театарским сусретима у Брчком?
У Брчко долазимо због публике, остало је мање битно.
И за крај — један занимљив детаљ, недавно сте гостовали и у Русији?
Да, имали смо представу у Kазању, у режији Душана Петровића, а пре две године смо играли „Госпођицу“ Ђурђе Тешић. Тамо смо наступали са симултаним преводом гдје сваки гледалац добије слушалице и прати превод у реалном времену. Њихова позоришта су технички далеко испред нас, али искрено, публика је свуда иста. Ако сте искрени на сцени, препознаће вас и без превода.
Разговарала:Марија Радић