U predstavi „Sjaj zvezda na plafonu“, lik bake Jene stoji kao tihi stub porodične snage – žena koja ne pokazuje bol, ali nosi čitav svijet u sebi. U njenom pogledu sabrani su strpljenje, tuga i vjera, a svaka tišina ima težinu neizrečenog. Glumica Jovana Cvetković kroz ovu ulogu otkriva slojeve tišine i pokreta, pokazujući kako snaga ponekad izgleda upravo kao – blagost.
Kako ste doživjeli lik Jenine bake i na koji način ste joj pristupili tokom priprema za ovu ulogu?
Mnogo sam srećna što sam dobila ovu ulogu da igram, zato što je to moja prva ‘baka’. Trudila sam se da pronađem njen način da ne pokaže svoju tugu, da se bori. To je jedna jaka žena, neko ko ide napred, ko živi život bez obzira na sve što se dešava. Život je nekada lep, nekada se dese strašne stvari, ali ona sve to nosi i trudi se da ostane tu – za svoju ćerku, za sve njih.
Koliko je zahtjevno igrati lik koji pripada starijoj generaciji, a da ne upadnete u karikaturu ili klišej?
U prvom planu je Jenino suočavanje sa bolešću majke, a ja sam iz drugog plana neko ko proživljava smrt svog deteta, a ne sme to da pokaže. To mi je bilo zanimljivo i veliki izazov. Knjiga mi je puno pomogla. U njoj stoji da ona nikad nije pustila suzu i da se stalno čuje zveckanje njenih narukvica. Od toga sam pošla – zašto se to čuje, šta ona radi, da li je to njen način da se nosi sa tim ‘neizdržom’ koji ima u sebi, a ne sme da ga pokaže. Damjanova podrška i rad su mnogo značili.
U predstavi je baka prikazana kao dobronamjerna, ali i pomalo naporna – koliko ste u toj slojevitosti pronašli prostora za emociju i humor?
Mislim da ti dobronamerni saveti dolaze iz ljubavi. Baka radi sve najbolje za njih, ali to je taj generacijski jaz. Zato mi je mnogo lepo ono na kraju, kada se velika Jena i baka zagrle, kada Jena shvati zašto je baka bila takva i zašto je bila nerazumljena.
Predstava govori o tri generacije žena. Šta, po vašem mišljenju, one uče jedna od druge?
Stvari mogu da postoje i ako se ne vide jasno. Mislim da poručuju da uvek idemo dalje, da živimo život.
Odnos između bake, majke i unuke čini srž porodične dinamike. Šta po vama ovaj lik unosi u taj trokut odnosa?
Veru. Ona je najstarija, a vuče napred. Biće dobro, biće dobro – to je njen način. Ona može da se slomi, ali ne može da pokaže da ne može.
Da li ste u liku bake pronašli nešto što vas podsjeća na vaše lične porodične odnose?
Da. U stvari… Mnogo sam razmišljala o ženama u mojoj porodici, o tome kako su se one nosile sa svojim problemima. I zapravo sam shvatila da nijednoj nije bilo lako, ali tek sada, kad sam radila ovu predstavu… jer je delovalo da one rešavaju probleme onako – to ide, ide… To mi je bilo jako zanimljivo. I kroz neke razgovore sa mojom mamom, razmišljanje o mojoj baki… nekako sam zatvorila taj krug. Uvek igram – evo sad ovo kažem – za te žene neke moje.
Da li ste tokom rada na predstavi promišljali o tome kako različite generacije doživljavaju tugu?
Puno smo pričali o tome. Puno smo pričali o načinu na koji neko tuguje, o odbrambenim mehanizmima… Ova žena – njoj je izlaz bio da čisti, da ne bi razmišljala; da premešta stvari, da kao nešto gradi, da u tome nalazi smisao. To je bio njen način. Naravno, postoje različiti načini, ali ovo je bio naš – da pokažemo kako se ona nosi sa svim tim poteškoćama i suočavanjem, zapravo.
Postoji li trenutak u predstavi koji vas i nakon brojnih izvođenja i dalje emotivno pogodi?
Mene uvek emotivno pogodi kraj. Tada sam okrenuta leđima, i to je ostalo tako. Na prvoj probi, kada smo čitali tekst, svi smo plakali – bilo je to kolektivno, oslobađajuće plakanje. Danilo je u jednom trenutku rekao: „Hoćete li više prestati da plačete?“ Od tada nas je to nekako vezalo, ali svaki put me taj kraj pogodi. Svaki put.
Šta biste voljeli da publika ponese sa sobom nakon što se spusti zastor – koju poruku vaše „bake Jene“?
Samo napred. Biće sve u redu.
Razgovarao:Amar Husejnović