Sedme festivalske noći, beogradsko Malo pozorište „Duško Radović” predstavilo se dirljivom i zrelo promišljenom predstavom „Sjaj zvezda na plafonu”, u režiji Damjana Kecojevića, našeg sugrađanina koji je prvi put pred publikom svoga rodnog grada režirao vlastitu predstavu. Emotivan povratak na domaću scenu za Kecojevića ima i simboličnu težinu – upravo su Susreti bili mjesto gdje je kao dječak prvi put gledao kazališnu predstavu i, kako sam kaže, zavolio pozornicu. Danas se, s istog mjesta, vraća kao redatelj čije se ime sve češće povezuje s autentičnim, empatičnim i vizualno prepoznatljivim kazalištem.
Predstava je nastala prema romanu švedske autorice Johanne Thydell, djelu koje se hrabro suočava s temom bolesti i gubitka, ali bez patetike. U njezinu je središtu djevojčica Jena koja, suočena s teškom bolešću majke, pokušava pronaći smisao u svijetu u kojem život i smrt postoje paralelno – kao dio svakodnevice, a ne tragedije. Kecojevićev scenski rukopis ne bježi od tuge, ali ni od života; njegovo kazalište diše između stvarnosti i mašte, između dječje iskrenosti i odraslog bola. U toj tankoj ravnoteži leži posebna snaga „Sjaja zvezda na plafonu” – predstave koja podsjeća da kazalište može biti i prostor iscjeljenja.
Scenski prostor, u živim bojama, stvara atmosferu u kojoj se tragično pretvara u vedro, a kroz pokret i igru rađa se priča o odrastanju, ljubavi, strahu i nasljeđu koje nosimo. Upravo ta lakoća kojom predstava spaja tugu i humor, intimnost i univerzalnost, čini je jednim od najautentičnijih ostvarenja koja su ove godine stigla na Susrete. „Sjaj zvezda na plafonu” nije tek drama o smrti – to je priča o životu koji ne odustaje, o svjetlosti koja ostaje i kada zvijezde više ne vidimo.
U razgovoru koji slijedi, Damjan Kecojević otkriva kako je bilo izvesti predstavu u rodnom gradu te na koji je način roman pretočio u scenski jezik.
Kako je režirati predstavu te je odigrati svojoj publici, svojim sugrađanima – je li to olakšanje ili opterećenje?
Pa nije ni olakšanje ni opterećenje, nego je nekako zadovoljstvo. Meni je baš super, zato što sam ja rekao kako sam prvu predstavu u životu gledao na Susretima i znam da sam bio premlad za tu predstavu, i da u toku predstave Ljuba Tadića izvrši samoubistvo. I onda je sledeći moment sa Susretima bio kada smo igrali Huddersfield sa Jugoslovenskim dramskim pozorištem. Ja mislim da od tada ima sigurno više od deset godina, možda i petnaest.
I ovo je nekakav logičan sled, pošto sam u međuvremenu počeo da režiram, i ovo je za mene kao neka kruna. Zbog same teme predstave nama je bilo važno da ona gostuje po regionu, a Brčko je poseban plezir, nagrada nekako. Sve se lepo skockalo, i sa datumima i sa svime ostalim, tako da je prosto zadovoljstvo, uzbuđenje je veliko. Publika je svuda drugačija, nekad su glasniji, nekad tiši, ali mislim da je ovde sasvim dobro prošlo, zadovoljan sam.
Kako ste se susreli s romanom i što vas je potaknulo da ga postavite na scenu?
Zapravo, dok sam čitao roman, odmah sam ga video na sceni. Imao sam i neku podelu u okviru matičnog pozorišta ‘Duško Radović’, ali se ona kardinalno promenila jer su neki glumci i glumice koje sam hteo da imam u podeli bili sprečeni. Na kraju je sve došlo na svoje. Roman sam prvi put čuo dok sam radio u Švedskoj, u pozorištu za decu i mlade ‘Baka teatar’ u Geteborgu. Naša scenografkinja Helga Bumš radila je scenografiju za film koji je rađen po tom romanu i dala mi je link. Film nisam pogledao, ali mi je ostao naslov u glavi.
Pre tri godine ponovo sam nešto radio u Upsali i video da su oni tamo postavljali taj roman. Kupio sam ga, čitao u autobusu na putu u Bugarsku i – ne možeš da ne plačeš. Jako je iskustveno. Zatim je usledila borba: ima li para, nema li para, da li da radimo. Na kraju me supruga nagovorila da mi produciramo predstavu. Pozorište je pomoglo sa logistikom i tehnikom, a mi smo bili većinski producenti. Bilo je napeto, ali se sve spakovalo kako treba.”
U jednoj izjavi ste rekli da „život iz knjige izbija“ i da ste to željeli prenijeti na scenu. Kako ste to učinili?
To već stoji u samom romanu – taj uzrast kad se događaju prve nestašluke, prva zaljubljivanja, razočaranja, žurke, pijanstva… Nemoguće je da ne postoji kontrast. Mi smo to nadogradili kroz devojačka maštanja i odnose prema momcima. Balans je već bio u knjizi, a bilo je važno ne odustajati od tih momenata. Pomoglo je i to što glavnu ulogu tumače tri glumice – suštinski dve – jer bi za jednu osobu bilo nepodnošljivo da vodi celu priču. Dve različite glumice, dve vremenske perspektive olakšavaju stvari: jedna zna da se može ići dalje, druga reaguje u trenutku. Emocija se deli i lakše diše.
Tema bolesti, smrti i gubitka je teška, ali predstava ne ostavlja publiku s gorčinom. Kako ste balansirali taj sadržaj s elementom nade?
Mislim da je ključno pitanje – šta ostaje, šta je nasledstvo. Kada roditelji odu, shvatiš šta su ti usadili i nosiš ih sa sobom. To prenosiš i dalje, svojoj deci. Super je što se na kraju predstave pojavljuje pesma Konstrakte – ‘iza mene stoji moja mama, iza njene mama njena mama…’ koja divno komunicira s publikom, posebno s tinejdžerima kojima je predstava namenjena. Predstava se završava slavom i radošću onih kojih više nema, a ne tugom.
Kako je bilo raditi s mladim glumcima – koje su bile prednosti, a koje prepreke?
Najveća prednost su mladi ljudi. Naše pozorište nema mnogo mladih glumaca, pa smo raspisali audiciju i javile su se 172 devojke. Bio je pakao napraviti selekciju jer su mnoge bile fenomenalne. Na kraju sam izabrao pet umesto tri. Zahvaljujući njihovom poverenju i brzom odgovoru, tekst smo postavili mesec dana pre premijere, a zatim mesec dana radili na prolascima, dinamici, planovima. Prva verzija je trajala 2 sata i 5 minuta, sada traje sat i po, bez ijednog striha. Mladi su povukli i starije kolege, i to je tajna uspeha – dati šansu mladima.
Vidljivo je da su vizualni i glazbeni elementi jako važni. Koja ste rješenja primijenili?
Sve zavisi od komunikacije autorskog tima. Scenografkinja Zorana Petrov je, po meni, jedna od najboljih u regionu. Dao sam joj indikaciju da vidim protok vremena, sećanja i pokret tela, i ona je donela scenografiju koja više pripada vodvilju nego drami – šest vrata i jarko žutu boju. Nismo hteli ništa belo ni sterilno, nego radost. Kostimografkinja Aleksandra Lalić pratila je taj duh i boje su pogođene. Dizajn zvuka radio je švedski kompozitor Adi Holmonen, koji je napravio punu zvučnu sliku s ‘greškama’ koje doprinose atmosferi. Bitno je da autori komuniciraju s mladima u njihovom vremenu, a ne da ja sa svojih 38 glumim da sam 16.
U jednom ste intervjuu rekli da nijedan detalj u priči nije eksplicitno prikazan. Gdje povlačite estetske i etičke granice?
Cilj mi je bio da priču ispričam iz perspektive nekog mlađeg. Zato su stariji likovi možda malo ‘jači’ – tako ih deca vide. U romanu baka ne pokazuje emocije, radilica je, tugu izražava kroz čišćenje. Često žene u našim zemljama tako funkcionišu. Zamerali su nam: ‘Zašto svi plaču, a baka nikad?’ A ja sam rekao glumici – kad okreneš leđa, radi šta hoćeš, plači ako hoćeš, ali baka to nikad ne pokazuje pred unukom. Isto tako, majka koja umire ne kuka, nego priprema ćerku da bude samostalna kroz male situacije. Kroz banalno uči kako da se snađe u krucijalnom.
Naša društva često izbjegavaju temu smrti i tugovanja. Kako je ova predstava doprinijela da ta tema postane vidljivija?
Kada smo odlučili da radimo predstavu, mnogi nisu želeli da učestvuju. Govorili su: ‘Bolje radite komediju, lakše ćete dobiti pare.’ U Radoviću su bili u šoku što radim predstavu u kojoj neko umire od raka. Na kraju je predstava postala hit – uvek puna. Ljudi žele autentično iskustvo, žele da se prepoznaju. Pozorište ne mora uvek da bude visoko intelektualno – može da bude ljudsko. Kod nas se o smrti ne priča s decom, što je pogrešno, jer ona je svuda oko nas. Kad nam neko umre, nespremni smo jer se pravimo da smrt ne postoji. Gubitak roditelja je težak uvek – podrazumevamo da su tu. Zato je važno baviti se tim temama. Ako se ne suočiš sa strahom, on te parališe.
Postoji li scena koja vam je posebno ostala u sjećanju i zašto?
Najviše volim scenu kada Nevena, koja igra Lisu, nakon smrti majke kaže: ‘Pomirila sam se sa Stefanom.’ I doda: ‘Znam da je smeće, šta ću kad ga volim.’ To je taj trenutak kad, iako je smrt tu, život ide dalje. Publika se nasmeje kroz suze. To je moj omiljeni trenutak – kad neko ponudi život umesto tuge.
I za kraj, što želite da publika ponese nakon predstave? Koji je vaš kazališni cilj, ne u smislu zabave, nego iskustva?
Moj najbitniji cilj je da ljudi razmisle o tome šta ostavljaju u nasleđe svojoj deci. Jer po tome će ih se deca sećati. Ne samo roditelji, nego i stariji i mlađi. Pogotovo kod nas, to je krucijalno.
Razgovarao: Kristian Bilić