У времену када сви глуме, највећа истина види се на сцени
Ко би рекао да Мало позориште „Душко Радовић доводи тако велики ансамбл. Млада и квалитетна глумачка постава, енергија и креативност, а опет јака порука и професионалност дају наду да ће позориште на нашим просторима још дуго да живи. Представа „Сјај звезда на плафону“ прича је о љубави, породици и одрастању. Звијезда на плафону је много, а порука само једна – да је истина најсјајнија од њих. Улогу Захарија, не тако савршеног младића у ког се Јена, главна јунакиња заљубљује, одиграо је талентовани Младен Леро. У наставку текста прочитајте како је то глумити лика који је и њежан и збуњен, а у исто вријеме храбар и несигуран.
Како сте, кад сте добили текст, сложили у глави реплике и основне црте личности улоге коју глумите? Какав је то момак Захарије?
Захе је једна врло занимљива личност, Јенина опсесија и симпатија из детињства. Са редитељем Дамјаном смо се играли том идејом да је Захе заправо мигрирао из Србије у Шведску, што нам је било занимљиво за тумачење и игру. Било нам је важно да он не буде савршен, већ померен лик, са манама и својом луцидношћу. Не заљубљујемо се у савршене људе, већ у оне који имају неке своје чудновате особине што је случај и код Јене, а опет мени је било инспиративно и мислим да ради за представу.
Дакле, заљубљујемо се у идеализовану слику или верзију коју смо ми створили?
Тако је. Захарије је савршен само из једне перспективе. И то је лепота те улоге – што је наизглед једноставна, а заправо дубока.
Да ли мислите да је тај однос између ликова, то идеализовање, нешто што нас све погађа у стварном животу?
Апсолутно. Често смо ми једни другима замена за неке друге људе и ситуације, и то није нужно лоше. Понекад присуство неког човека, поготово ако га волиш, може да ти склони фокус са лоших ствари. Заљубљивање има невероватан потенцијал – оно нас враћа у живот.
Како је ова представа дјеловала на Вас?
Већ на читајућим пробама смо сви плакали. Неколико пута смо морали да прекинемо само читање текста, толико је било емотивно. И данас, након бројних извођења, ни ансамбл ни публика нису имуни. Већина посјетилаца излази из сале са сузама у очима. Мислим да је то показатељ колико представа погађа.
У којој мјери сте промијенили себе у односима са другима након ове улоге?
Много… Представа подсећа да не подразумевамо љубав родитеља. На пример, ми често мислимо да су они дужни да нас воле, а заборављамо да је и то однос који се гради.
Текст у представи богат је савременим рјечником са много страних ријечи и фраза. Мени „пара уши“, мада неки нису ни регистровали то, што би могло да значи да је такав рјечник опште прихваћен и сасвим природан. Сматрате ли да смо можда отишли предалеко?
Мислим да јесмо. Данашње генерације су потпуно обузете друштвеним мрежама и технологијом, али нису само млади такав пример. И старији су подједнако укључени, само на другачији начин. Разлика је што се старији сећају времена када тога није било, али су и они постали зависни од телефона и интернета. Млађе генерације, међутим, нису имале избор. Они буквално одрастају с телефоном као продужетком руке.
Судећи да је текст писан модерним језиком, је ли представа намијењена млађој публици?
У Брчком, на пример, било је врло мало младих у публици. Ја не знам је ли разлог то што млади не посјећују позориште код вас или нешто друго… Циљна група су ипак млади и млађи одрасли, али представа погађа све генерације.
Чини се да је позорница у Брчком мала за један овакав ансамбл. Како бисте описали сарадњу са осталим глумцима, судећи по томе да вас је много?
Сарадња је сјајна. Велика, млада екипа, пуна енергије и талента. Са редитељем Дамјаном Кецојевићем радим већ трећу представу и одлично се разумемо. И остали глумци су изузетно даровити, прави ресурс нашег театра.
Иако изузетно млад глумац, искуство богато. Глумили сте и испред камере. Како видите разлику између глуме на филму и у позоришту?
Не волим да правим разлику. Сваки процес је један живот за себе. У позоришту извођење зависи од много фактора, као на пример, од величине сцене, од близине публике и друго. У филму је то другачије, неке ствари могу изнова да се понављају. За мене је важно само да процес буде добар, искрен и стваралачки, без обзира на медиј.
А шта је Ваш највећи сан у глуми?
Да никада не помислим да сам достигао циљ. Надам се да то никада неће десити. Желим што више добрих процеса који ће да ме, као човека, мењају на боље.
Разговарала: Марија Радић