Милош Самолов у представи „Михаел Колхас“ Југословенског драмског позоришта из Београда, изводи праву глумачку игру трансформације. Преласком из лика Кастелана на дворцу у војника који је заробљен у систему, до човјека који се бори за правду и истину. Промјене карактера за Самолова нису биле проблем. Изненађујуће су честе, а са друге стране чине се природно, што показује глумачки раскош и искуство српског глумца. Глумећи у представама, позориште је постало његова друга кућа, док се у каријери показао и као врстан глумац међу најпопуларнијим савременим дјелима домаће кинематографије попут „Вратиће се роде“, „Монтевидео, Бог те видео“, „Војна академија“ и друго. У разговору са њим откривамо како је то дијелити сцену са колегама различитих генерација, која је разлика у глуми на филму и на позоришним даскама.
Ви сте у овој представи тумачили чак три улоге, и то три потпуно различита карактера. Први лик носи у себи неку врсту зла, други као да то зло скрива док не дође тренутак преокрета… То је изузетно сложен задатак за једног глумца. Како сте приступили том изазову?
То су три суштински различита човјека које сам покушао да прикажем из личног угла. Први је човек који зло носи у себи — мали човек коме је дата мала власт, па пожели да је претвори у нешто огромно. Такви људи су свуда око нас, и мислим да је занимљиво кад се то зло открива тихо, без велике драматизације.
Други лик је несрећни војник, човјек који остаје без посла и прихвата оно што му живот намеће, а то је рат. Временом то занимање прераста у насиље, силовање, у нешто најмрачније, и тако се изгуби свака част и идеја за коју је можда првобитно веровао да се бори. И то је тај болни пад човека који није рођен као зликовац, већ постане један, јер га живот у то гурне.
У овом комаду постоји стална борба између правде и личног интереса. Утисак је као да се правда никада у потпуности не задовољава, већ да све зависи од тачке са које се гледа. Како сте Ви то доживјели?
Мислим да је то суштина. Све зависи из ког угла се посматра. Ово је прича о вјечној људској борби за правду, која почиње у свакодневним стварима: у саобраћају, у продавници, на послу. Та жеља да се нешто изведе на чистину постоји у сваком човеку, али до правде се ријетко долази.
Мој јунак је дошао до ње, али је платио главом. И ту настаје питање, колика је цена онога што зовемо „правда“. У једном тренутку, кад Колхасу слуга спомене децу, он попушта. То су те магичне ријечи које пробуде човека изнутра, подсете га да је ипак човек, и да свако од нас има своју границу.
Поред позоришта, играли сте и на филму. Глума је у оба случаја иста по суштини, али медиј је другачији. Шта Вам позориште, а шта филм дају као глумцу? Гдје се више проналазите?
Позориште је основа, то је наша кућа. На сцени се све дешава сада, пред живом публиком. Свака представа је другачија и свака енергија је јединствена. Ту нема понављања, нема „стоп“, све је истина у том тренутку.
Филм, с друге стране, доноси суптилност, прецизност, могућност да се емоција прикаже у најситнијем покрету. Али филм је скупа играчка, захтева много труда и среће да се нешто велико деси. Ипак, и једно и друго има своју магију. Позориште је живо, непредвидиво, филм је интиман и трајан.
Публика је вечерас реаговала снажно, аплауз је трајао дуго. На сцени је био спој искусних глумаца и младих имена, вјерујем да им се то посебно свидјело. Каква је енергија владала у ансамблу и како сте се сви повезали?
Редитељ је врло јасно поставио пут којим идемо, и ми смо као ансамбл то прихватили као заједнички чин. Млађе колеге се код нас заиста дочекују широм отворених руку, јер сви памтимо како је било кад смо ми први пут изашли на сцену. Нема ту мјерења популарности или искуства. Глумац је глумац, без обзира на године или славу. Кад се у ансамблу створи поштовање, онда и представа дише, а публика то осјети.
Разговарала: Марија Радић