Milena Vasić jedini je ženski lik u predstavi „Mihael Kolhas“, koja postavlja pitanje da li se treba boriti protiv nepravde i na koji način. Ona je glas koji podsjeća na cijenu pravde. Kroz njene uloge, najprije supruge Lisbeth, a potom opatice i proročice osjeća se bol, žrtva i snaga žene u svijetu u kojem dominiraju muške odluke, sukobi i osvete. Kao supruga glavnog junaka, ona je pokretač cijele tragedije jer njena smrt nije samo lični gubitak, već i trenutak u kojem se rađa ideja osvete i borbe protiv nepravde.
Prva uloga koju tumačite u predstavi je supruga Mihaela Kolhasa. Kako ste doživjeli taj lik, posebno jer se on preslikava i na današnje društvo, gdje žena, majka i supruga često nosi najveću žrtvu?
Ja sam samo željela da mu pomognem, jer sam shvatila da će on krenuti u tu borbu i jednostavno moje je bilo da stanem uz svog supruga i da uradim sve što je do mene. Sticajem okolnosti, mislila sam da mogu da mu pomognem zbog ranijeg poznanstva s kneževim sekretarom, ali borba je toliko prljava i žustra, mislim da nije u pitanju nesretan slučaj. Jasno vam je da ni ona nije nastradala slučajno.
Na početku imamo priliku da vidimo da se ni vaši prijedlozi ne prihvataju olako. Da li ste u tome prepoznali i današnje društvo, u kojem ženski glas teže dolazi do izražaja? Ili je nešto drugo u pitanju?
Rekla bih da se više radi o dva različita principa mišljenja. Žena će uvek pre da se povuče, da oprosti, da traži kompromisno rješenje. Čovek mora da oprosti samom sebi na prvom mestu ako želi da se pomiri sa sobom. Ako tu unutrašnju borbu nije rešio, onda mu je uzalud borba sa spoljašnjim svetom. Posljednje njene reči njemu su „oprosti neprijateljima svojim“, u predstavi se iste rečenice kasnije ponavljaju kroz likove opatice i proročice „časni čoveče, ne čini nepravdu, boj se Boga, oprosti“. Mi žene već dugo govorimo da mora da se promeni način razmišljanja i model vođenja društva. U tom ženskom principu kako god to zvučalo popularno ili moderno ima nečeg u toj pitomosti, promišljanju i u oprostu jer je žena nekako oduvek bila stub svega.
U predstavi još igrate i uloge opatice i proročice. Koliko su one važne za cjelinu priče i za sudbinu Mihaela Kolhasa?
Za ženu se kaže, može da priča šta god hoće, ali će onda postati proročica, veštica i svetica jer mora da zaokruži ceo taj put da bi joj poverovali i da bi je priznali. Kod Lisbeth je to drugačije, ona već na početku postaje svešteno lice i govori mu jednu istinu. Ali pošto to on očigledno ne vidi u tom trenutku onda je potreban treći lik da dođe kao alhemijski karakter kojem će on da poveruje. Kada ona kaže: „kad se sljedeći put budemo sreli, sve će ti biti jasno“ to je zato što sam kraj predstave govori o njihovom susretu. I nekako, valjda svi mi živimo za te ponovne susrete.
Koliko publika danas razumije poziciju Lisbeth i koliko je prepoznaje savremeno društvo?
Možda bih napravila paralelu sa današnjom situacijom i kod nas u Srbiji, ali i u svijetu. Primetan je taj ženski aktivizam koji je dosta jači, nekako je izrazit. Definitivno se radi o jednom buđenju jednog novog načina mišljenja, transparentnosti, pravde i empatije koju žene stalno i zastupaju. Mislim da se žene prepoznaju, pogotovo u prvom delu kada ona i jeste žene – ništa drugo i ne može nego da stane uz svog muža i da mu bude potporna podrška. Ona pokušava na određen način da mu promijeni tok misli, da mu kaže da nije stvar u borbi s drugima, već u borbi sa samim sobom. Kada shvati da je on ne čuje, sve što može jeste da kaže: „Tu sam, uz tebe, pomoći ću ti sve što mogu.“
Vaš lik, kroz različite oblike – supruge, opatice i proročice povezuje emotivnu, duhovnu i moralnu stranu cijele priče. Sve tri uloge na neki način nose ideju žrtve, oprosta i unutrašnje snage. Kada bismo sve to spojili – poruku predstave i ono što vi kao glumica kroz svoj lik želite da prenesete publici, šta bi, po vašem mišljenju bila glavna poruka „Mihaela Kolhasa“ i vaše uloge u njoj?
Možemo izvući definitivno poruku da čovek jedino što može jeste da oprosti sebi za greške, da druge ljude gleda kao svoje sopstveno ogledalo i da ono što se dešava u drugim odnosima, to je ono što mi vidimo, što prepoznajemo što nam se ne sviđa u drugome i da menjamo sebe. Svakoga dana treba da aktivno učestvujemo u tome da menjamo svet. Kada kažem da menjamo svet, mislim od toga šta ćemo da jedemo, šta ćemo da pijemo, gde ćemo da kupujemo, gde ćemo da idemo. To su naše odluke. Mi odlučujemo kako ćemo menjati naš život, a samim tim i svet oko sebe, a onda i svet u kome živimo.
Razgovarao: Mirsad Zahirović