Više od pet decenija je u samom vrhu glumišta. Vojislav Brajović, bard jugoslovenskog glumišta, sinoć je u predstavi Mihael Kolhas savršeno igrao, ne glavnog lika, ali likove Martina Luthera i branderburškog kneza, koji bi zbog njegove izvrsne glume mogli biti i glavni junaci ove priče.
Mihael Kolhas smatra se najblistavijim djelom velikog dramatičara i pjesnika njemačke romantične književnosti, koji je i danas jednako aktuelan, savremen i subverzivan kao i u doba kad je stvarao.
Koliki je izazov bio ispričati priču na savremen način koja je napisana u 19. vijeku, a dešava se u 16. vijeku, u kojoj je glavni lik brandenburški trgovac konjima, koji po svaku cijenu želi da zaštiti svoja prava pred zakonom i ispravi nepravdu koju je doživio, te u sukobu sa moćnim plemićem žrtvuje čak i svoju ženu?
Pa naravno da je izazov, jer sve što se dešava u pozorištu mora da ima razlog zbog čega se baš to radi. Tako ja na to gledam. I zato je ova predstava, novelica ustvari, koju smo, zajedno sa rediteljem i s dramaturgom, pretvorili u dramsko delo u kojem ste, po mom mišljenju, i vi kao publika jako prisutni, iako to nije izravna interakcija. Jer mi samo vas imamo kao svedoke za ono što govorim, recimo ili ja ili Vojin. Dakle, taj razlog je bitan jer tu ima stvari koje apsolutno asociraju na neke problematike danas. Na neke nerešive stvari u organizaciji, u društvu. A najbolje je to što cela priča govori o tome, da čovek koji traži pravdu, dobije pravdu, ali plati glavom.
Pravda je stvar kolektiva – pa se tako i postavlja pitanje šta raditi u situacijama kad nam je pravda nedostupna. Klajst postavlja pitanje „da li se protiv sistema i podlosti vlasti treba boriti do krajnjih granica, da li treba rizikovati živote ili treba biti strpljiv“, jer, čovek koji pravdu traži bude marginalizovan“, naveo je reditelj. Ali evo, po cijenu pravde, Mihael Kolhas išao je do kraja.
Dogovorio se, znači pravda, dobio pravdu i po dogovoru je dao svoj život zbog toga. To je naravno bolna stvar u našem pravosuđu ili opšte u odnosima gde moćnici importiraju pravni sistem, svojataju ga. Nije sudstvo nezavisno kao što bi trebalo da bude. To se ovdje vidi kako pokušavaju crkvu da ubace u rešenje tog problema koji njima odgovara. Odnosno da se ne kazne oni koji su na vlasti. To sam i rekao, ima tu još nekoliko stvari koje mislim da uvijek lebde negdje. Znate, Šekspir u tom zadnjem stihu u 66. soneta kaže – I umetnost kojoj moćnik uzde stavlja i zločinci kako vladaju dobrotom i mračnjaštvo kako mudrošću upravlja. Dakle, kada pišu oni poput njega, kao što je to slučaj ovde, oni to ne rade s mišlju: „Znate, to će u 21. veku, kad se bude izvodilo na festivalu u Brčkom, delovati vrlo aktuelno.” Ne. Oni pišu Božijim darom. Imaju taj dar, naravno – da to bude aktuelno za sva vremena. A pozorište je to radilo od stare Grčke do današnjega dana.
Naravno, i danas, iako je pravda kolektivna stvar, ipak ako pojedinac se bori za pravdu on bude izopćen iz društva.
Da, u većini slučajeva.
Da li smatrate da živimo u svijetu u kojem su moćni, bogati i bahati ozakonili nepravdu?
Pa naravno da mislim. Postoji jedno društveno uređenje koje se zove plutokratija. Ali to je pitanje, opet, nakaradno i postavljeno. Mi polako pretvaramo društvo, vraćamo, ne u feudalni sistem, nego u robovlasnički sistem. Samo na jedan perfidan način uz veliki civilizacijski napredak, ali sa velikom zloupotrebom ljudi. Ljudi se pretvaraju u robove, makar tako što su ucenjeni. Ili nećeš dobiti dalje posao, ili ti nećemo zaposliti nekog od rodbine, ili bilo šta drugo što čoveka ne čini spokojnim. I zato je to tako, sve dublje i dublje se ide u to. Šta je lek za to, nemojte me to pitati.
Da li danas vlast pokušava da kontroliše kulturu koja ima ključnu ulogu u demokratiji. Prije svega, pozorište, koje je ogledalo društva i gdje kažemo ono što inače ne bismo smjeli reći.
Umetnost je strašno u kapitalističkom sistemu, kost u grlu, kako bih rekao. Jer umetnost oplemenjuje, produhovljava ljude. Znači, imate dosta primjera pa kaže, ja nisam stručnjak ili ja sam laik. Ne, to ne postoji. Ne mora, naravno kad je prava umetnost u pitanju, ne mora da baš sve shvati i razume. Kao kad neko gleda apstraktnu sliku, da li je Kandinski, Maljević, nije važno. I on kaže, ja tamo nisam video ništa, ali sam se strašno uzbudio, ne mogu da zaboravim to. Moraću to da vidim još jedan put i tako, razumete? I ta vrsta apstrakcije, kao što je muzika, čini čoveka drugačijim, čini ga plemenitijim, čini ga boljim. Kaže se, da se prvo stvorila reč, što je naravno, kad je pozorište u pitanju jako bitno i uopšte za komunikaciju. Ali ne bih zanemario muziku. To što vam proizvodi emociju, ta vrsta apstrakcije, vi to ne možete zanemariti. Tu je umetnost bitna. I zato umetnost smeta totalitarističkim vlastima. Oni bi hteli da to služi za njihovu propagandu, za njihovo večito vladanje. Ne samo zbog koristoljublja. Vlast je negdje nekome značajnija nego pare.
Koliko su po vama danas posjećena pozorišta, da li ljudi i dalje imaju potrebu da se gledaju u ogledalu?
Ja bih voleo da kažem da su posećenija nego pre. Važno je da moje kolege, mlade kolege, shvate da je pozorište u našoj sredini ključ njihovog umetničkog izraza, njihovog razvoja i razvitka umetničke ličnosti. Pošto pozorišta grcaju i ne mogu da se sastave materijalno da održe, ne kvalitet, nego da održe repertoar. I glumci, pogotovo, imaju jako skromne plate, nemaju nikakav stimulans i onda trče u te besmislene serije, a ja to zovem ‘prehrambene serije’, moraju ipak od nečega da žive.
Dobitnik ste najznačajnijih pozorišnih i filmskih nagrada. Ne mogu da ne spomenem da vas ljudi najviše pamte po ulozi Tihog u seriji Otpisani. Koliko vam to imponuje, s obzirom na sve te brojne i značajne uloge koje ste ostvarili tokom karijere?
Pre 50 godina sam to radio, a možde i više, vi se možda niste ni rodili kada sam to radio. Pre 52 godine sam počeo to da snimam. Ma kako da ne, kako da ne imponuje.
Razgovarala: Sanita Jerković-Ibrahimović