Драма „Танго“ аутора Славомира Мрожека, у режији Радослава Миленковића, коју је извео ансамбл Народног позоришта Тузла, препуна је апсурда која приказује урушавање породичних вредности. У том хаотичном домаћинству не важе никаква правила, осим правила у ауторској музици која је без апсурда, али у контра-апсурду препуном позитивне енергије. Аутор музике је вишеструко награђиван за бројна музичка остварења у позоришту. Његово име је Денис Хаџић.
„Никад у животу нисам лакше урадио и лакше се сложио са оним што је Рале (Радослав Миленковић, редитељ) тражио од мене у овој позоришној представи. Обзиром да је комплетна представа препуна апсурда, а ја сам склон да идем у контру од онога што представа показује, ипак сам морао да направим нормалну музику да би била у контра-апсурду. Имао сам у почетку проблем пронаћи податак где је тачно смештен „Танго“. Све је алудирало на то да је Пољска у питању, тако да је, заправо, мој танго нека мешавина њега и полке. Једноставно сам петнаестак дана слушао традиционалну пољску музику да би ми та мелодија ушла у ухо како би успео направити оно што је Рале од мене тражио. Морам рећи да је на прву био задовољан. Једноставно смо кликнули, „заплесали танго“, ушли у неки „вагон“ који путује ка једном циљу, а резултат тог нашег путовања, тог финалног производа је управо ова наша представа.“
Можемо ли и тај контра-апсурд посматрати као онај исти апсурд који извире на сцени од самих актера представе?
Па могли би то доста да анализирамо, али с обзиром да је овај музички апсурд, заправо у контри, онда га можемо посматрати као нешто нормално, нешто питомије, енергичније.
Музиком се бавите дуги низ година. Каква је ситуација у тој врсти уметности, има ли апсурда и у музици?
Итекако! Нажалост! Данашње време препуно је апсурда, па чак и кад је реч о музици. Недавно сам исто тако за локалне медије у Тузли управо причао на ту тему. Мислим да би могли да доживимо, за неких пет до десет година, да се музичар као уметник неће ценити. Биће непотребан јер ће нас преплавити вештачка интелигенција. Већ нам се то полако дешава. Готово да у 70 % посла вештачка интелигенција прави музику. Неко ко нема ухо за музику и ко се не бави музиком то и не примећује, већ једноставно мисли да је то човек одсвирао. Технологија толико брзо напредује да се понекад запитам где је граница и шта све можемо очекивати за десет година! Не бих волео да професија музичара постане угашена. Е сад, како да кажем, теши ме то што вештачка интелигенција, осим знања и готовог производа никада неће моћи да нам узме душу!
Када је душа у питању, добро знам да у Тузли има јако добрих музичара: Баш онако са душом!
Морам вам рећи да знам да и у Брчком има јако добрих музичара и сложићу се са вама што се тиче тузланских музичара. Мада у томе има и доста оних неквалитетних. Имам обичај да кажем да никада није било више музичара, а мање музике. Апсурд, као и у представи. То је управо и проблем данашњег времена који нас по питању музике веома ремети.
Чини ми се да се слажемо да је одавно дошло време музике у којој не постоји риф одсвиран на гитари. Не постоји мелодија, већ се све своди на једнолични ритам и текст који се готово и не разуме! Где нас то води?
Итекако се слажемо. Ја сам гитариста, мада свирам и друге инструменте. Самим тим сам и велики љубитељ свирања рифова уз које сам одрастао, уз које сам учио да свирам. Не знам да ли је могуће наћи неки риф који је то неко раније време био познат, а да га нисам свирао. Данас је то сасвим друга прича. Не могу тврдити да је риф нестао, али код данашње омладине променио се стил живота и тај наш риф им није ни мало симпатичан! Мада сам и ту оптимиста. Верујем да ће након неког одређеног времена риф поново да се врати на сцену, да постане поново модеран. Једноставно као и што се све враћа у животу. Рок музика је била актуелна 70-их година. Онда је у 80-им почела падати, а онда почетком овога века поново се вратила и постала тренд. Тако ми некако све изгледа и са овом данашњом музиком. Ипак, вратиће се риф поново у моду, у то сам сигуран. До тада… само стрпљења.
Разговарао: Мирослав Обрадовић