Predstava „Tango” Narodnog pozorišta Tuzla, koja ironično i sarkastično ismijava propast savremenog društva, autora Slavomira Mrožeka i u režiji Radoslava Milenkovića, izvedena je pete večeri Internacionalnih teatarskih susreta u Brčkom.
U vremenu u kojem se granica između apsurda i stvarnosti gotovo izbrisala, „Tango“ Sławomira Mrožeka postaje savremena parabola o poretku, pobuni i gubitku smisla. Radoslav Milenković u ovom komadu prepoznaje svu tragediju današnjeg čovjeka – njegovu potrebu za redom u svijetu koji se urušava i njegovu nemoć pred banalnošću moći. O pozorištu kao prostoru misaonosti, o Arturu kao savremenom tragaču i o apsurdu koji više nije metafora, već naša svakodnevica, govori reditelj Radoslav Milenković.
Šta Vas je privuklo Mrožekovom tekstu „Tango“?
Privukla me je njegova savremenost, njegova istinitost u odnosu na stvarnost, na naš trenutak u kome igramo. Pozorište je osuđeno na savremenost. To je jedan veliki, veličanstven, klasičan komad dramaturgije apsurda šezdesetih i sedamdesetih godina. Možda i najbolji, najzreliji i najkompleksniji tekst Sławomira Mrožeka. Prepoznao sam da ono što je bila Mrožekova misao šezdesetih – danas je naša realnost. Taj apsurd je postao stvarnost, a „Tango“ savremen, žestok komad o zaludnosti i besmislu pobune, o vlastohlepnim prostacima koji su postali vlasnici naših života jer imaju moć.
Glavni lik Artur pokušava uvesti red u svijet koji je izgubio smisao. Kome se, po Vama, Artur obraća danas?
Artur se danas obraća sebi. Svi smo mi Artur. On je čovek koji žudi za slobodom, za redom, za poretkom sveta. Svet je izgubio sistem vrednosti, izgubio suštinu. Svi mi, prateći Artura, delimo tu istu želju, istu težnju, istu strast. Nadam se da još uvek imamo to u sebi. Možda i nemamo.
Scenografija i kostim u ovoj predstavi nose snažnu simboliku. Kako ste zajedno sa scenografkinjom Vladislavom Vanjom Cunnington gradili taj vizualni identitet?
Vanja je scenografkinja sa kojom sam radio više predstava. Dobro se razumemo, delimo nešto što bih nazvao ukusom – i u pozorištu i u likovnosti. Volim koliko ona ulaže truda da scenografija ne bude samo funkcionalna, već i likovni sloj pozorišne umetnosti. To je, nažalost, pomalo zaboravljeno u današnjem pozorištu, a ja sam srećan što smo zajedno prošli kroz ceo proces rada na ovom komadu.
Mnogi kritičari kažu da Mrožek i dalje govori o današnjem svijetu. Šta je po Vama „Tango“ danas – komedija, tragedija ili upozorenje?
Ako kažemo komedija ili tragedija, to je previše grubo određenje. Teško je reći da je „Tango“ tragedija, a nije ni komedija. Arturov otac Tomil kaže: „Danas je tragedija nemoguća.“ Mi nemamo sistem verovanja, nemamo Bogove, moral ni vrednosti kakve su imali antički pisci. Mrožek zaključuje da je danas moguća samo farsa. I mislim da se ovom predstavom kroz farsu, igru i lakrdiju rugamo stvarnosti kakva je postala.
Poznati ste i kao pedagog i profesor glume. Na koji način iskustvo rada s mladim glumcima oblikuje i obogaćuje Vaš pristup režiji?
To su različite stvari. Režija je potpuno drugačiji posao. Sa studentima je rad mnogo delikatniji – ne možeš ih naučiti glumu, ali možeš ih provesti kroz sve faze glumačkog zanata. U režiji vodiš predstavu ka cilju; nekada pogodiš, nekada promašiš, nekada ne stigneš nigde, nekada se iznenadiš gde si stigao. Ne možeš režirati studentski ispit. Taj proces učenja traje godinama. I nismo samo treneri nekih veština – mi smo pedagozi. Vežeš se za ljude, i to je mnogo dublje, delikatnije i intimnije povezivanje. Imaš osećaj da ta „deca“ odrastaju pred tobom. Odgovornost koju imaš tada ne može se uporediti ni sa čime drugim, možda samo s roditeljskom – a ne sa redateljskom.
Gospodine Milenkoviću, u intervjuu 2019. godine rekli ste: ‘Uvek sam na strani takvih koji se bune bez interesa, bez ikakvih očekivanja.’ Kako se taj stav ogleda u Vašoj režiji ‘Tango’ – da li ova predstava potiče na kritički stav, izaziva otpor ili prikazuje svijet u kojem je teško izraziti neslaganje?
Bilo bi lepo da sve to predstava nosi, ali domet pozorišta teško je izmeriti. Ipak, verujem da ono što se igra pred publikom ostaje u ljudima. Ne treba da menjamo svet, ali možemo promeniti ljude koji gledaju. Zato i dolaze – da prepoznaju sebe, svoj život i svoju stvarnost.
Da li je za Vas pozorište danas prostor otpora ili prostor promjena?
Promena – ne. Pozorište ne treba da menja, već da priča priče. Danas je svaka čestitost i svaka osetljivost oblik otpora. I to je dobro. Pozorište ne sme biti propaganda ni zabava, nego prostor misaonosti i istraživanja velikih dela koja sama po sebi predstavljaju temelj ljudskog otpora.
I za kraj – ako biste morali opisati „Tango“ jednom rečenicom, kako bi ona glasila?
Jako je teško izvući samo jednu. Ali ako bih birao, onda bi to bila: „Nekad je bila rečenica – svet je loš. A danas je rečenica – moguća je samo vlast.“
Razgovarao: Amar Husejnović