Шта све може да каже простор у једној представи? Колико зидови, предмети и свјетло обликују атмосферу коју публика осјећа? Владислава Канингтон (Vladislava Cunnington), сценограф представе „Танго“, Народног позоришта Тузла, појаснила је због чега сценографија представља пологу и темељ сваког глумачког дјела, а разговор са њом прочитајте у наставку.
Када сте добили текст „Танга“, шта Вам је била прва мисао, одакле сте почели стварати сценографију?
Прво се прочита текст, а овде је било лако, јер је текст генијалан. Потом разговарала сам са редитељем, он је тај који одлучује шта жели да прикаже и у који контекст поставља дело. Тај разговор је кључан, поред тога што ми прочитамо дело и имамо неку своју визију. Радим са Радославом Миленковићем већ неколико представа и имамо дивно разумевање. Ја морам да чујем шта редитељ мени каже, шта он заиста жели, али и да одговорим на то.
Ви сте прво завршили сликарство, па потом сценографију. Да ли је та „ликовност“ нешто што Вас одређује у раду?
Апсолутно. Мени је сликарски приступ веома важан. Сценографија мора да буде функционална, али и да визуелно комуницира. У „Тангу“ сам настојала да ликовно дочарам буђавост живота, тај распад система. Сценографија заправо то показује. Мени је изазов био да то ликовним језиком дочарам. Као сценограф много бринем и о светлу, па бих то издвојила као две кључне ствари.
Који детаљ на сцени Ви сматрате важним, а можда га не примјете сви?
За мене су кључни зидови – тапете које су некад биле нове, па прекречене више пута, па опет отпале. Рупе у зиду, паучина која се не чисти никада. То је симбол те устајалости и немара. Тај визуелни слој показује стање духа ликова. Али свакако ту су и елементи који су неопходни, рецимо сто на којем и спавају и једу. Столица се ставља на сто па то чини трон, међутим то су већ елементи који прате текст, а ликовност је нешто друго.
Користите ли често специјалне ефекте и колико сте спремни да у томе ризикујете?
Овдје у „Тангу“ нема ризичних и технички захтевних ефеката, јер је сценографија једна константна слика. Све је статично. Међутим, у операма и мјузиклима, када се сцене мењају, све мора бити прецизно. У једној представи, коју сам радила у Народном позоришту у Београду „Вране“, радили смо огромно црно небо од сатена које се спушта у одређеном тренутку. Богато набрано платно, распето на неколико цугова који треба синхронизовано да се спуштају и праве таласе црног страшног неба … Ту увек стрепим да ли ће све проћи како треба.
У којој мјери се сцена, костими и свјетла допуњују?
Изузетно је важна комбинација свих сценских елемената. Редитељ на састанку разговара са сценографом и костимографом и на том састанку се све договори. Сценографија, костим и светло морају дисати заједно. Ако нема усклађености, добијете три различите представе у једној. Ми смо овде, костимограф и ја, чак ишле заједно да бирамо материјале. Она за костим, ја за сцену. То заједништво је кључно. Ми смо један тим и једна прича.
Да ли сценограф сам набавља све те елементе?
Зависи од позоришта. У великим кућама постоје службе које то раде. У мањим, као овде, често сама идем и бирам. У овом случају ми је колегиница из Тузле помогла, заједно смо налазиле материјале. Иначе поред ликовних скица, сценограф је дужан да уради техничке разраде цртежа да би неко ко прави сценографију могао да зна шта да ради, као на примјер: колика је висина кулисе, колика је ширина, гдје се шта налази и то се све нацрта у тлоцрту. У Тузли постоји један столар који нам је комплетна техничка подршка. Све је направио сам, док сам ја осликавала сценографију.
Подразумијева ли добра сценографија много садржаја на сцени?
То није уопште питање количине. Може бити само једна столица на сцени, али ако је добро одабрана, ако је осветљена на прави начин, она носи целу сцену. Добра сценографија подржава и глумца, не такмичи се с њим.
Значи, ако сценограф каже да не треба ништа на сцени, онда је и то је сценографија?
Јесте, али то је ипак редитељева одлука. Он поставља дјело, ми га само допуњујемо својим језиком. Али ако је ликовност добра, онда није важно да ли је сцена празна или пуна — важно је да има душу.
Како је могуће да Ви до сада нисте погледали представу?
Па ето, нажалост, десила се једна трагедија у мом животу баш у време премијере и нисам могла да дођем. После тога је кренуо други пројекат, па нисам стизала да дођем у Тузлу. Када је представа играна у Јајцу, ја сам била на другом крају свијета. Тако да — ово вечерас је за мене као лична премијера. Први пут гледам свој рад, и пресрећна сам због онога што видим.
Важно је што су други видјели Ваш рад и наградили га. Како сте се осјећали када сте чули да сте добили награду за ову сценографију?
Била сам у Енглеској када сам чула вест. Пресрећна, заиста. Урадила сам најбоље што сам знала, и кад неко то препозна, осјети и награди, то је огромна срећа.