Помало досадан и понављајући живот, без љубави, али уз трачеве и препричавање шта су тог дана ручали. Једноставно апсурдно! Таква је представа коју је написао Ежен Јонеско, која носи назив „Ћелава пјевачица“!
Добро, не баш буквално таква, ова коју смо гледали четврте такмичарске вечери у Брчком је мало другачија. Она је разигранија, прилагођена нашем поднебљу, тачније Бокешки интригантнија јер режију за њу потписује Јагош Марковић. И зато се, баш због Јагоша, како рекоше актери продукције Центра за културу Тиват „ова представа чува и негује на посебан начин“!
Упркос чињеници да Јонеско спада у једног од најважнијих представника позоришта апсурда, његова „Ћелава пјевачица“ је дуго оспоравана јер руши готово сва начела традиционалне драме: нема целовиту радњу нити заплет, говор се своди на неповезаност те се раствара у речи без значења. Црни хумор бесмисла и празнине без присуства људске комуникације. Зато и јесте театар апсурда!
„Ћелава пјевачица“ Јагоша Марковића је оригиналнија. Уместо у Енглеској, радња је, уз језичку адаптацију, смештена у Боки которској, у стану господске фамилије у којем се осећа туга и меланхолија. Док „ходају“ по води два брачна пара, која више немају шта рећи једно другом, проводе свој живот чекајући нешто што се неће догодити!
Сјајни глумци (Олга Одановић, Бранко Видаковић, Дубравка Дракић, Момчило Оташевић, Сандра Бугарски и Бранимир Поповић), стварали су ситуације апсурда у којима смо могли препознати средину у којој свако свакога познаје и нико се ничега не сећа.
Похвале за сценографију Таре Лазаревић Кисић – под собе испуњен водом у којем плута сребрни свећњак и торта. Затим централно постављен старински кауч, две столице, стојећи сат, нотни пулт и лустер, те у позадини велики гоблен са мотивом једрењака на узбурканом мору. Све ово чини сцену реалистичном, али са друге стране и веома надреалном. У таквој атмосфери старији брачни пар, неприкосновена Олга Одановић и Бранко Видаковић, воде своје празне и апсурдне разговоре уносећи локалне ситуације и приче. Њихова игра је на граници смеха и плача!
Слично као и улоге млађег брачног пара (Дубравка Дракић и Момчило Оташевић), који док убијају време чекајући домаћине безазлено ћаскају. Када се разговор претвори у узајамно препознавање ове две особе као мужа и жене, схватају коначно да, не само да су до овог одредишта допутовали заједно, него и да живе на истој адреси делећи брачну постељу, поигравајући се апсурдом до краја представе. Њихов врхунац, онако стилизовано, без имало вулгарности, био је сцена секса за коју заслужују аплауз! Да, апсурдно!
Помало је чудна улога слушкиње (Сандре Бугарски) која непомично стоји „изнад“ својих послодаваца током читаве представе глумећи досаду! Попут лутке, (природно) расчупане косе повремено реагујући на околне звуке, док углавном (на ногама) непомично спава. Шифра апсурд!
Нису ово ликови „Ћелаве пјевачице“ какве смо навикли да гледамо код Јонеска – озбиљни са назнакама гротескности. Није ово била ни представа онаква како је сам Јонеску написао – бунцање као покушај пристојне друштвене конверзације и изговарање празних фраза. Ово је једна необична интерпретација „Ћелаве пјевачице“ коју је својом препознатљивим и оригиналним редитељским потписом остварио Јагош Марковић.
И не чуди што је једна од најнаграђиванијих представа у регији. Освојила је бројне награде жирија и публике за најбољу представу, па до награда за најбоље глумачке улоге, драматургију, костимографију и сценографију.
Случајно или не, море као амбијент у овој апсурдној представи одредили су да то буде последња представа у опусу Јагоша Марковића, који је са морем почео и са морем се опростио од своје публике. Верујемо да је отишао негде на неко боље место. Негде где апсурд не постоји!
Пише: Мирослав Обрадовић