„Невоља са животом је та што у њему, за разлику од позоришта, нема позадинске музике“! – Луис Гарднер
Ипак, постоје људи којима је музика живот! Такав живот, препун складних нота, имају корепетитор Ана Крајновић и Франка Маргета, виолончелисткиња. Њихова улога у представи „Смрт на допусту“, упркос томе што се готово и не виде на сцени, у многоме је одредила тон и динамику сјајне представе рађене по роману португалског нобеловца Жозеа Сарамага, у извођењу Сатиричког казалишта Керемпух из Загреба, коју је режирао Кокан Младеновић.
Франка – Мени је ово заправо први позоришни пројект. Још од самих проба све ми је било веома интересантно јер се ради о смрти, а и главни лик у представи је заправо челиста! Још интересантније ми је било када су ми рекли да се у представи ради о Шубертовој „Смрт и девојка“, тако да док свирам соло кроз целу представу, ја заправо свирам одломке из те композиције која се као лајтмотив протеже у представи (композитор сонгова је Ирена Поповић Драговић, аутор текстова Кокан Младеновић). Изазовно ми је било радити са Борком Перићем, који игра челисту, и са глумицом Јосипом Анковић која има улогу Смрти у овој представи. Са њима сам радила интензивније управо због тих сцена у којима и они свирају чело док их ја заправо пратим као њихова сенка. Публика не зна да ми заправо немамо ноте испред себе на пулту. Наше ноте су текст представе препун белешки, некаквих слова, ознака само нама знаним, те се заправо сво време ослањамо на глумце, пратимо њихов говор, покрет, гласноћу и темпо њиховог говора. То је тотално другачија врста свирања и тражи потпуну концентрацију у раду. Интересантно искуство које до тада нисам имала.
Колико је глумцима помогло, у том вашем заједничком раду, да схвате и науче како треба држати одређени инструмент, како би глума у потпуности била уверљивија?!
Франка – Да, веома им је помогло и било нам је интересантно радити на томе. На пробама смо се гледали као у огледалу како би изгледало што уверљивије. Показивала би им у ком смеру би требали да вуку гудало, како се правилно држи инструмент. Заправо сав тај рад је био двосмеран јер, колико год сам ја учила Јосипу и Борка да свирају, толико су они мене учили неким другим стварима.
Брчанска сцена је специфична, те претпостављам да је било теже одрадити посао пијанисте у представу у односу на сцену у Керемпуху. Овде је клавир био ван сцене, што је у многоме теже пратити радњу глумаца.
Ана – Заправо и у Керемпуху је клавир на врло сличној позицији, али то мени некако и одговара јер је клавир као инструмент темељ куће. И ако клавириста нешто фула долази до рушења те куће. Са друге стране доста је захтевно бити клавириста у позоришту, нарочито у овом пројекту јер морам буквално „ловити“ глумце на сцени, те сам била приморана као и Франка да нон-стоп бдим над глумцима стварајући и градећи темељ ове наше куће (представе)! Све то није ни мало једноставно јер свако глумачко извођење се разликује од играња до играња.
Осим тог виртуозног напора да увежбаност између вас и актера представе буде одрађена до перфекције, имале сте сигурно и посебне припреме како би могле непомично да преседите комплетну представу без одласка са сцене.
Франка – На почетку сам се бринула како ћу ја готово два часа седети непомично, али све више уживам у томе! Након више од годину дана играња ове представе већ сам се навикла на све то. Имам неке своје ритуале у којима пре представе натерам себе да не пијем превише воде (громки осмех из дубине душе код обе саговорнице), сконцентрисано пратим представу, чак знам текстове свих њих напамет, али се нисам заситила. И даље ми је и смешно и узбудљиво до краја представе. Заправо, сваки пут је неки детаљ другачији, јер то је ипак позориште.
Верујем да се дешавало да исправите глумце у њиховим репликама!
Ана – Да, нарочито на пробама, мада више у себи (опет осмех), јер се не усуђујем то да урадим „очи у очи“ из поштовања према глумцима. Иначе се, уз музику, бавим и плесним покретом и предивно ми је што у сарадњи са позоришном глумом и музиком нема тог ривалства. Они цене нас и наш рад, ми ценимо њихов рад и то функционише веома добро. Прелепо је било још од самог почетка то што су нас прихватили и слушали док смо их учили како се свира на инструментима јер само уз такво поштовање могли смо доћи до заједничког циља, а то је добро одиграна представа!
Како је живети живот у којем је музика све?
Ана – Мени је баш тако, музика све, музика је и позив и мој живот. Без тога не би могла. Чак и кад не свирам мени су мелодије и даље у глави. Па и у току представе, док не свирам мени се у глави унапред врте мелодије које ће бити изведене, док другим делом себе пратим представу како тече!
Франка – Осим музике ја се бавим и ликовном уметношћу. Занимају ме све врсте уметности и то ми даје душу. Волим те емоције, волим те осећаје. За мене је уметност лек!
Да закључимо. Музика је чудо, музика је терапија. Музика је магија која је прерасла у јасан драмски формат где су музичари постали учесници радње од пресудног значаја. Модерни театар и мањак финансијских средстава их је склонио са сцене. Позоришним језиком речено музичари су наишли на штрих. Дакле, кад су нам од наших живота направили позориште, унесимо у њега музику јер, као што у представи музика позитивно утиче чак и на Смрт, не дозволимо да нам живот без музике буде… знате већ какав!
Мирослав Обрадовић