Na ovogodišnjim Internacionalnim teatarskim susretima Brčko distrikta BiH, selektor festivala je glumac, reditelj i profesor Irfan Mensur. U razgovoru za Bilten otkriva kako je doživio poziv da bude selektor, na koji je način birao predstave te zašto Internacionalne teatarske susrete u Brčkom smatra jednim od najznačajnijih regionalnih festivala.
Postoje umjetnici čije prisustvo nije stvar trenutka, već trajanja. Irfan Mensur je jedan od njih. Glumac čija karijera svjedoči o vremenu, ljudima i pozorištu koje ne pristaje na površnost. Njegov glas i lice utkali su se u kolektivno pamćenje publike širom bivše Jugoslavije, dok su mu uloge na sceni i filmu obilježile epohu, ali i nadživljavale trenutak. Danas, kao selektor Internacionalnih teatarskih susreta u Brčkom, Irfan Mensur ponovo stoji između umjetnosti i publike. Ovoga puta ne kao tumač lika, već kao onaj koji bira šta će se gledati i čuti. Ipak, povod za naš razgovor nadilazi samu selekciju. On seže dublje do pitanja umjetnosti, identiteta, prolaznosti i istine koje Irfan Mensur i kao čovjek i kao glumac neumorno traži. Dobro nam došli u Brčko.
Hvala vam. Volim kad ljudi kažu istinite stvari, jer to nije pitanje pohvale, već priznanja. Iza mene je 55 godina rada – pozorište, film, televizija – celi moj život vezan je za umetnost. U ovim godinama, kada vas zovu da sudite, birate, komentarišete – to je zapravo potvrda da ste postojali i da vas ljudi na neki način cene. Naravno, ne mogu svi. Ima onih koji me ne cene, koji me svesno sklanjaju iz svojih profesionalnih misli, ali ja pristajem na to. Znam da je i to deo sudbine. Znate, nisam ni znao koliko sam toga uradio dok nisam naišao na jedan inostrani sajt – saznao sam da imam 128 televizijskih i filmskih naslova. Bio sam šokiran. Mnoge nisam ni zapamtio! A da ne pričam o pozorištu. I sad dolazim u Brčko i prisećam se – bio sam ovde ranije, i s Mostarskim pozorištem, predstave koje sam režirao i u kojima sam igrao… ali kad, s čim tačno – ne znam. I iskreno, kad bih se opterećivao tim stvarima, ne bih mogao danas voditi ni jedan logičan razgovor.
Ove godine ste selektor festivala. Kako ste doživjeli taj poziv?
Kao veliko priznanje, pravo da vam kažem. Kada su me pozvali, nisam ni sekunde razmišljao hoću li prihvatiti ili ne. Iako sam već imao druge obaveze, sve sam uspio organizovati. Sada do mene dolaze reakcije ljudi – dobio sam mnogo komplimenata za selekciju i to me posebno raduje.
Koliko je bilo izazovno selektovati ovogodišnje predstave? Šta je to što, po Vama, čini jednu predstavu dostojnom festivala ovakvog ranga?
Krenuo sam od publike. Ona je ključ. Publika Brčkog već više od 40 godina gleda pozorište i zaslužuje samo najbolje. A najbolje, po meni, znači ono što ostavlja trag. Počeo sam od imena – doveo sam neka od najvažnijih rediteljskih imena regiona, ali i nekoliko mladih autora čije karijere obećavaju. Dakle, kombinacija iskustva i svežine. Primjer – Egon Savin, jedan od velikih reditelja, radio je Nušića u Makedonskom narodnom pozorištu. To je već intrigantno, morate priznati.
Znači, svaka predstava nosi neku svoju ljepotu?
Da. Bilo je tu predstava koje su već ranije nagrađivane, etablirane, i koje su me smirile – znao sam da ih moram dovesti. I naravno, desila se i jedna mala drama – morali smo iz organizacijskih razloga izbaciti jednu predstavu, a hitno naći zamenu. Odem da gledam predstavu koja mi je bila preporučena. Sedim, gledam i na pola predstave – ja zaplačem. Ja, koji sam prošao sve u pozorištu, nikada nisam plakao. Smejao se jesam, ali plakao – nikad. A sad – plačem i prija mi. Lepo mi je. I zato kažem – neću vam reći koja je to predstava, ali ponesite rezervnu maramicu. Cela sala će plakati. Jer to nije samo predstava – to je pozorište. Suština onoga što pozorište jeste.
Kažete da za festival u Brčkom znaju svi u regionu. Koliko je važno imati festivale poput ovog?
Jako je važno. Teško je organizovati festival ovog ranga, ali vi ste to uspeli. Ovo je postao ozbiljan, grandiozan festival – dolaze predstave iz Makedonije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Srbije… I sad više ne možete nazad. Ako krenete nizbrdo, ja vas se odričem! (smijeh) Sad možete samo napred. Možda da pozovete predstave i iz drugih zemalja – iz Mađarske, Rumunije… Ako postoji dobar prevod, to je sasvim moguće. Jer imate sve – dobru organizaciju, posvećene ljude, energiju, strukturu, i što je vrlo važno – sredstva. Recimo, ja sam selektor jednog malog festivala duodrame u Srbiji. I sad je moja selekcija pomerena za sledeću godinu, jer nemaju novca da restauriraju prostor. To se Brčkom ne smije desiti. Brčko mora ostati mjesto koje pliva iznad svakodnevnog sivila. Ovde postoji nešto što je apsolutno pozitivno.
Zato brčanska publika s nestrpljenjem iščekuje festival – živimo za ovih devet dana.
I treba! Ljudi koji su radili ove predstave trudili su se da naprave nešto značajno. Ne zbog Brčkog, nego iz unutrašnje potrebe da kažu nešto važno. I uspeli su. Zato sam ih i doveo. Vi ćete osam večeri gledati nešto ružičasto. Nema više sive. Svako veče ćete doživeti nešto lepo. Nešto što traje!
Razgovarala: Alma Kajević