„Tragedija plus vrijeme – to je komedija”, kaže Aleksandar Mikić o svom Jevremu.
U predstavi Narodni poslanik Egona Savina, ta se formula ostvaruje do posljednjeg daha. Njegov Jevrem nije smiješan po zadatku, nego po sudbini. Smijeh postaje ogledalo, a lik koji je htio da bude “neko” postaje svima previše poznat.
Kada ste prvi put pročitali tekst, jeste li u Jevremu prepoznali karikaturu političara ili ogledalo običnog čovjeka koji se samo malo previše zaigrao?
Kad sam pročitao „Narodnog poslanika“, ja sam prepoznao ljude koji su aktuelni poslanici i sve to, ta želja, ta gramzljivost za vlašću, za to poštovanje, za tu želju da budu neko ko nisu, to sam prepoznao. I mislim da je napisano ko za ovo vreme. Ne znam kako je u Bosni, ali kod nas mislim da se nije mnogo promenilo, a tekst je napisan pre više od 100 godina.
Nušić često skriva tugu iza smijeha, gdje se u Jevremu krije ta tuga, ako je ima?
Pa tuga je na kraju kad on postane svestan šta je sve uradio da bi postao nešto što, realno, nije. I to u jednom trenutku, ali odmah posle kaže, ma idemo dalje.
Kad Jevrem preuzme tuđi govor, je li to trenutak komedije ili tragedije? Ili oboje?
Pa to je u suštini i jedno i drugo. Definicija komedije je tragedija plus vreme, tako da u datom trenutku to je možda bilo tragično za njega, ali kad se to vidi – to je komično za druge. Ali to je, mislim, veoma ozbiljan udarac koji je on primio. Ponela ga pesma, počeo da viče, da postaje neki sasvim drugi čovek.
Kako ste se pripremali za ulogu lika koji nešto želi, a ne umije?
Moj princip kad gradim ulogu je da ja prepoznam čoveka, da ga ja kompletno vidim, da znam kako razmišlja, koji mu je vokabular, kako hoda i sve to i onda samo obučem njegovu kožu i to je to.
Egon Savin je poznat po preciznosti i ironiji u radu, čime je on otvorio novi sloj u liku Jevrema koji možda nije bio vidljiv na papiru?
Ovo mi je drugi „Poslanik“ kojeg radim, radio sam još kad sam bio na Akademiji. Sada igram Jevrema, tad sam igrao Spiru. I Egon je, to što si rekla, veoma precizan čovek. On je do detalja sve uradio i kako smo vodili lik, tako je on meni otvarao neke nove poglede. Ja sam ranije mislio da su svi zanimljiviji od Jevrema na sceni, da svako ima svoje parče i nešto po čemu ih publika pamti. Jevrem je negde tamo. Da, celo vreme je na sceni, ali nije tako. A Egon mi je otvorio neke nove čakre da sam ja u Jevremu prepoznao nešto drugo i mislim da smo i uspeli u tome što radimo.
Publika se smije Jevremu, ali ima li trenutaka kad ste osjećali da se smije i sebi kroz njega?
I u Skoplju kad igramo predstavu, za trenutke koje znamo da su komični, imamo neki kiseli osmjeh. Smeju se, ali nije im drago jer to postoji i dan danas. Pronalaze se.
Nušićev „Narodni poslanik” je stogodišnje ogledalo našeg društva. Je li vas više zabrinulo to što je sve i dalje isto ili što nam je i dalje smiješno?
U suštini jedno i drugo je tačno. Naprimer, Egon Savin je postavio ovako. Igramo u vremenu u kom je komad pisan i takvi su nam i kostimi i scenografije i sve, ali igramo malo drugačije nego u to vreme. Igramo današnje vreme, ali u to vreme. U svakom slučaju, ja sam mislio zašto mi ovo ne osuvremenimo, da se igra danas. I onda shvatim u toku procesa da je ovo još bolnije, da znaš da je ovo 100 i kusur godina staro, a da se ništa nije promenilo, da je ta gramzljivost ostala, da su neuki ljudi koji ne znaju ništa, oni koji kroje sudbinu i državu i budućnost, ako je ima.
Ima li trenutka u predstavi kad osjećate da Jevrem prestaje biti smiješan i postaje strašno blizak?
Nismo ganjali da bude smešan. Egon nije insistirao na smehu, on je htio da izvadi dramu ovih likova, a to što su oni u datoj situaciji takvi i to prođe i ljudi se nasmeju, to je već druga stvar, Mi smo hteli da ovu odigramo istinski, da on stvarno želi da postane, i odjednom mu se otvorila šansa, da postane poslanik i zašto ne, kad mogu svi, može i on. Na kraju krajeva, on je bogat čovek, zašto ne bi bio on poslanik, iako nema ni gram škole i celo vreme radi neke mutne poslove. Tako da nismo mi ganjali neku komediju da bude urnebesno smešna, nego mi smo terali jednu priču koja, na trenutke, prevazilazi barijeru i ljudima je smešno jer prepoznaju nešto što je i bolno i smešno. Ja mislim o Nušiću da je takav pisac koji piše smešno, ali je bolno. Ovo je komedija karaktera.
Jevrem voli aplauz, a Aleksandar Mikić? Voli li više aplauz ili tišinu posle replike?
Zavisi. Zavisi šta se igra, kako se igra. Ako igramo nešto što je neka drama, psihološka drama, tragedija, onda voliš da te svi prate, da dišu sa tobom. Ako je komedija, onda voliš da ti se nasmeju.
Ko je veći optimista, Jevrem koji vjeruje da može promijeniti svijet, ili glumac koji vjeruje da se publika može promijeniti?
Jevrem samo hoće da postane narodni poslanik, briga ga i za svet i za državu i sve to, on bi samo hteo pažnju. A glumac ne treba da menja publiku. Meni je to bilo fascinantno, još kad sam se upisao na Akademiju, pa posle one mladalačke bolesti koju imamo, energija i sve to. Onda sam shvatio da je veliki izazov kad ti staneš na scenu i dolazi 500 ljudi da te gledaju, a ti ne znaš šta im se desilo tog dana, posao, žena, deca.. i svi su došli ovdje da gledaju neku predstavu. Sve te ljude ti sad trebaš usmeriti na jedno, da počnu da osećaju tebe i da reaguju na ono što ti radiš na sceni. To nije lak zadatak, sve te energije treba da se skupe i zajedno da uspostavimo jedan kontakt, publika i glumac i da to teče i da oni na pola sata, sat zaborave na svoje probleme. To je veoma lepo kad čuješ.
Dok publika izlazi iz dvorane s osmijehom, negdje između redova ostaje mala nelagoda, jer taj smijeh ima poznat ton. Mikićev Jevrem nas podsjeća da se čovjek najviše nasmije onome što najteže priznaje sebi.
Razgovarala: Ena Gluhaković