Аутентични позоришни догађај који продире у свест гледалаца – овако би укратко могли да опишемо драмски триптих са аутобиографским елементима и фикцијом који носи назив „Људи од воска“, Мате Матишића, за који режију потписује Иван Вања Алач, у извођењу Ансамбла Народног позоришта из Сомбора.
Играјући се са сложеним текстом, редитељ Иван Вања Алач морао је да „хода по жилету“ како би разоткрио искреност и емоционалну дубину мрачних Матишићевих породичних тајни.
Представа је препуна трагедије и црног хумора са којом се Матишић, на себи својствен начин, фантастично поиграва изазивајући код публике константно преиспитивање где је граница реалности и уметничке креације.
Сјајна глумачка екипа на уверљив начин носи тежину ове теме, уносећи емоцију и аутентичност у ликове, те се на сцени преплићу и надограђују редитељски приступ, колективна игра и глумачке интерпретације, што чине ове три драме једном сатканом целином. Драма је подељена на три засебне приче (Обожаватељица, Први муслиман у селу, Испод перике).
Укомпоновано кроз комедију и трагедију прва прича „Обожаватељица“ говори о доласку остареле српске обожаватељке, откривање сина и синовљево страдање. Ово би, готово у потпуности, могло да функционише и као засебан комад.
Динамика Саше Торлаковића као Мате, и Марије Меденице као његове жене Ане, животно је истинита, исто као и трећа прича. Мајка Јевреса, коју игра Биљана Кескеновић, засијала је у својој трагикомичној улози остављајући сјајне утиске и салве смеха код публике. Рањива мајка која не жели остати без сина упркос његовом криминалном животу.
Друга прича „Први муслиман у селу“ и догодовштине у далматинској загори такође успешно претачу трагикомедију ондашњег менталитета кроз приказ Матиних кумова и старих комшија уз презентацију Крајине кроз екстремне ликове, од личког алкохоличара, преко младог криминалца који продаје невесте и дилује дрогу у ректумима магараца, па до Бошњакиње која се претвара да је украјинска млада. Матеова улога у овој причи је крајње посматрачка, заглављен међу карикираним догодовштинама у селу из којег одлази са теретом још једне трагичне приче коју треба писати. Хумор проткан патријархалном средином и мучнином данашње реалности у којој је тешко одредити границу шта је истина а шта се писцу причинило!
Трећа прича „Испод перике“ у фокус ставља сукоб Мате и Ане са умирућом удовицом старог пријатеља, која их моли да преузму старатељство над њеним дететом. Ивана В. Јовановић изузетно вешто износи улогу болесне Јасне и њене сестре близанке. Екстремност овог лика прелази границе људске особености и постаје лик лудог зликовца. Стварност која удара у главу или као што каже Матишић у представи „Стварно је литерарно аморално писати о гадостима других, а не писати о гадостима оних који су ти блиски“!
Ова стилизација постављена у тексту потпуно је оправдана и тиме помера границе када се ликови директно обраћају публици што се може „оправдати“ људском мотивацијом која одређује све друге ликове колико год да су екстремни.
Не сме се заборавити сјајна сценографија која у потпуности игра од почетка до краја представе. Још од отварања завесе сценографија Исидоре Илић и Ивана Вање Алача одише бројним креативним решењима, почевши од хоклица са словима које са почетка висе са неба и означавају типке писаће машине, да би се на крају драме спустиле на земљу и оформиле седишта публике пред сценом… или су и даље део писаће машине?! Ко зна!
Једно је сигурно, одлазак са представе оставља нам једно питање: Да ли је легитимно користити стварност у уметности?
У сваком случају, била је ово поставка комада који сјајно барата трагикомедијом људског постојања и разума, што је и брчанска публика препознала и наградила веома дугим, али изузетно заслуженим аплаузом.
Да закључимо. „Људи од воска” је представа која се не пропушта, јер поставља питања о породичним тајнама и људским судбинама које су ту око нас… или можда баш у нама!
Мирослав Обрадовић