Predstava „Ljudi od voska“, snažna i emotivno slojevita drama koja ne ostavlja publiku ravnodušnom, bavi se vlastitim istinama, obiteljskim lomovima i moralnim dilemama, istražujući tanku liniju između privatnog i javnog, osobne odgovornosti i pokušaja da se pronađe oprost. Snažna glumačka postava doprinosi dubini svakog lika, a posebno je upečatljiv nastup Srđana Aleksića, koji tumači lik Nikole – čovjeka suočenog s vlastitim sjenkama i neizgovorenim emocijama.
Kako ste doživjeli lik Nikole i kakvo Vam je bilo glumačko iskustvo radeći na toj ulozi?
Kad sam pročitao tekst, odmah sam se oduševio jer Matišić ume da napiše jedan takav tekst, da stvori čitavu plejadu likova koji su iz glumačke vizure prava poslastica u najboljem smislu te reči. To je ono što mi glumci zovemo „lik s mnogo mesa“, dakle, mnogo je elemenata za koje glumac može da se uhvati da bi taj lik odigrao kako treba.
Lik koji igram jedan je od najzanimljivijih u drami, čovek koji, oblikovan sredinom iz koje potiče, traga za pravdom na način koji ume da zaplaši. Najveći izazov mi je bio govoriti dijalektom Dalmatinske Zagore, što je zahtevalo ozbiljan rad sa lektorom dr Dejanom Sredevićem. Mislim da smo uspešno savladali taj poddijalekt i dobili i priznanja za to. Lično mislim, a i neka priznanja smo dobili na tu temu, da to radimo dobro. Ipak, sve vreme to je bilo jedno veliko uživanje. I zaista, raditi na ovom liku, igrati ga, a predstavu igramo često još od premijere, pravo je zadovoljstvo.
Mate Matišić je uradio tekst koji istražuje moralne dileme, obitelj, savjest. Što je Vas kao glumca privuklo u ovoj predstavi?
Moram jednu stvar da objasnim. Znate, mi glumci smo u principu birani — nismo mi ti koji biramo. I mislim da je to dobro, jer obično kada glumci biraju, pogreše. Ali kada sam video da ja treba da igram u ovoj predstavi, to je za mene bilo jedno veliko zadovoljstvo.
Šta me privuklo? Mislim da te, kao glumca, prosto taj tekst gura. To kako Mate prepliće autobiografsko i fikciju, kako se ne libi da i sebe ogoli u stvarima koje nisu nimalo lake — to obavezuje i glumca da ogoli sebe i da pronađe u sebi ono što možda nije ni znao da ima, kako bi mogao da odigra ovakav lik.
Redatelj je inzistirao na autentičnim emocijama. Je li teško glumiti lik osobe koja je počinila incest?
Znate kako, glumiti je ili teško ili nije. A obično jeste teško. Ali kada znaš šta radiš, kada si dovoljno zašao u dubine teksta i lika, u dogovoru s rediteljem, i kada si siguran u ono što radiš, makar to možda i ne bilo savršeno, ako veruješ u to, onda se više ne radi o težini, već o izazovu. I to je lepo. Zato se i bavimo ovim prokletim poslom.
Je li Vam teže igrati stvarne likove koji su postojali ili likove fikcije?
I stvarni likovi na sceni više nisu stvarni likovi, oni su naša kreacija. Ne postoji potpuni dokumentarizam. Mogu, recimo, da izađem pred publiku i kažem: „Dobro veče. Ja sam Srđan Aleksić, glumac Narodnog pozorišta iz Sombora, i moram vam reći jednu stvar — ja jako mrzim Brčko.“ A ja privatno uopšte ne mrzim Brčko, naprotiv, sviđa mi se kao grad.
Ali tada govorim „u svoje ime“, a zapravo govorim scenskom istinom, ne stvarnom. Razlika između scenske istine i stvarne istine je ogromna, i o tome se raspravlja vekovima.
Zato nije važno da li igram stvaran lik ili fiktivan — sve je to, na kraju, glumačka kreacija. Čak i kad igram poznatu ličnost, niko zapravo ne zna kako je taj čovek izgledao privatno.
Pripremajući se za ulogu Nikole, je li bilo teško pronaći inspiraciju?
Inspiracija je uvek u tekstu, koliko u onome što piše, toliko i u onome što stoji između redova. Sve piše tamo gde je autor ostavio „beline“. Kada je komad dobro napisan, kao što je to slučaj s Matišićem, inspiracija dolazi sama. Donosi je i promišljeno vođstvo reditelja, kao i fenomenalni partneri s kojima imam sreću da igram. Mi smo jednostavno grupa ljudi koja voli svoj posao, koji, zapravo, i nije posao, već poziv. A kada ste za nešto pozvani, ako morate da kopate za inspiraciju, onda to možda i nije za vas.
Šta nam poručuje Nikola?
Odgovoriću ovako: ja samo tumačim ono što su drugi poručili. Ne poručujem, nego se trudim da do publike dođe dobra priča, iskrena i prava emocija. Nipošto ne želim da podučavam publiku. Volim predstave koje teraju publiku da sama izvuče zaključke, a ne da im mi dajemo rešenje „sa žvakom“. Propagatori tradicionalnih vrednosti, često uz nacionalne, vrlo često žive suprotno od onoga što promovišu. To vidimo svuda oko sebe i ne treba da nas čudi. Matišić, kog poznajemo i koji je dolazio dok smo radili, pričao nam je mnogo toga. Rekao bih da je iskren vernik, ali u stalnom sukobu s klerom — i to već nešto govori.
Ljudi tumače veru na različite načine i često očekuju da Bog sprovodi njihovu pravdu. Lično nisam vernik, ali imam veliko poštovanje prema vernicima i razumem ih. Božija volja i pravda mnogo su veće od naše, a ljudi to često ne prihvataju pa uzimaju pravdu u svoje ruke.
Razgovarao: Kristian Bilić
Fotografija: Dragan Deanović