U drugom dijelu predstave „Ljudi od voska“, pod nazivom „Prvi musliman u selu“, glumac Aleksandar Ristoski utjelovljuje lik Joze – trgovca bijelim robljem, dilera droge i beskrupuloznog kriminalca koji ne bira sredstva da bi došao do novca. Kroz ovaj složeni i moralno potresan lik, autor Mate Matišić i reditelj Ivan Vanja Alač progovaraju o dehumanizaciji savremenog društva, u kojem pohlepa i moć potiskuju svaku ljudskost.
Kada biste publici koja još nije gledala predstavu “Ljudi od voska” opisivali njen duh i glavnu temu, kako bi to izgledalo? U njoj je svaki lik slojevit i tokom predstave se ogoljava.
Ova predstava je prava poslastica za glumce. Postoje različiti komadi, ali kada naiđete na tekst koji je ovako slojevit i kojem ništa ne treba dodavati, onda se samo prepustite i trudite da ispoštujete ono što je pisac napisao. Ako se to u potpunosti uradi na pravi način, dobije se ova ljudska priča, priča jednog čovjeka koji prolazi kroz grehove, pokajanje i iskupljenje. Ovakve priče u poslednje vrijeme retko gledamo u pozorištu i mislim da smo je mi kao ansambl uspeli da iznesemo na pravi način.
Šta Vas je privuklo ovom komadu Mate Matišića – tekst, lik koji tumačite ili način na koji ga je režiser postavio?
Kada sam prvi put pročitao tekst, želja mi je upravo bila da igram Jozu i to sam tražio od reditelja iz razloga što je taj lik deo Matišićeve mašte, a kada je nešto deo mašte, onda je dozvoljeno i da neka sredstva budu pojačana, da se ide na ”jarke boje”, i to je ono što me najviše privuklo u ovom komadu.
Kako biste opisali lik Joze? Ko je on za Vas?
Jozo je beskrupulozan lik, trgovac belim robljem, koji radi lične zarade “ženi” muškarce nesposobne da sami pronađu partnerke, dovodeći im mlade žene koje su, zapravo, kupljene poput robe. On je čovek iz Dalmatinske Zagore, ruralnog, posleratnog sela Ričice u kojem vlada moralna i ekonomska beda, a dodatni izvor prihoda mu je i dilovanje droge.
Osobe poput Joze srećemo svuda. To su ljudi koji na najlakši mogući način pokušavaju da dođu do novca i koristi kroz bavljenje kriminalom i nečasnim poslovima. Nažalost, takvi ljudi često isplivaju na vrh kao uspešni biznismeni.
Upravo zbog toga mi je bilo intrigantno kako se neko poput Joze, iz malog, zabačenog meesta, pretvara da mu nije bitno mišljenje drugih, i naočigled svih tih ljudi oko sebe, otvoreno se bavi kriminalnim radnjama, dok bi najednom, kada se pojavi neko sa strane ko ima tu moć da ga ocrni, pokušavao da se predstavi kao osoba sa najboljim namerama.
Koliko Vam je bilo teško ući u karakter i igrati osobu koja je na granici moarlnog i tragičnog?
Trudim se da se tokom predstave fokusiram na lika, koji je njegov cilj i kojim postupcima dolazi do tog cilja. Najveće pripreme su tokom stvaranja predstave i kada se to završi, vaša uloga dođe kao neki folder za koji znate šta je unutra, i trudite se da da svaki put reprodukujete na najbolji mogući način. Pozorište je živa tvar, i dešavaju situacije koje uspeju da podignu predstavu na neki viši nivo.
Koliko se Vaši lični pogledi na život razlikuju od Jozinih i u čemu ste ga najviše razumjeli?
Dosta se razlikuju. Zato mi je i bio naročito zanimljiv kao lik, jer smo dijametralno suprotni. Do sada sam ugavnom igrao protagoniste koji su pozitivci u priči. Ovo je prvi put da imam priliku da se oprobam u ulozi antagoniste, i baš zato mi je bilo zadovoljstvo da radim na tom liku. Karakterne crte koje mi se kod njega ne dopadaju još sam više naglasio nego što bi taj lik, u stvarnom životu, sebe predstavio.
Kako je izgledala saradnja sa rediteljem Ivanom Vanjom Alačom? Kakvu je energiju i pristup donio u proces rada?
Reditelj je moja generacija i saradnja sa njim je bila prijatna. Nije bilo nikakvih rediteljskih ega koje je trebalo prevazići da bi se radilo i razgovaralo o predstavi. Postavio nam je određene okvire, ali se nije preterano mešao unutar scene, te nas je puštao da svako od glumaca, po nekom svom nahođenju i senzibilitetu, iznese lika na najbolji mogući način.
Koliko je zajedništvo ekipe doprinijelo uspješnosti ove predstve?
Somborsko pozorište važi za pozorište koje ima vrlo kompaktan i uigran anasambl koji godinama radi zajedno, pa tako i nas, mlade, koji dođemo u taj anasambl uče da tu tradiciju nastavimo da negujemo. Ovo pozorište se trudi da mladim glumcima pruži dovoljno prostora kako bi učili i pripremili se za to što ih čeka. Starije kolege su spremne da svoje znanje i zanat prenesu na nas, tako da svi uzajamno rastemo iz procesa u proces.
Šta ste naučili kroz rad na ovom komadu?
Naučio sam da, kada imate dobar tekst, sve ide lakše i nije potrebno „izmišljati toplu vodu”, dovoljno je truditi se da ono što je napisano verno prenesem na pozornicu. Svako nepotrebno komplikovanje stvari bi, zapravo, moglo da bude korak unazad za ceo projekat.
Razgovarala: Bojana Savić
Fotografija: Dragan Deanović