Разум и емоција, кривица и понос, ћутање и вапај. Човјек који би да исправи прошлост, али сваки његов покушај оставља нови ожиљак. Писац који тражи истину, а кад је пронађе не може да је поднесе. Мате је човјек који стоји између онога што јесте и онога што је хтио бити, између стварности и сцене, између онога што је написао и онога што је заиста живио, човјек који се пред публиком топи као восак под свјетлом сопствене савјести. У представи „Људи од воска“ Народног позоришта Сомбор, једну од најтежих улога у савременом домаћем театру – лик Матеа, оживио је Саша Торлаковић.
Сва три става представе показују Матеа у другачијем издању. Ко је заправо Мате?
„Мате Матишић је писац који своје дело ствара посматрајући друге, али пре свега посматрајући себе. Храбро зарања у своју душу, у своја сећања, не плашећи се шта ће све у себи да открије. То је један болан процес. Није ни мало једноставан, јер он као писац призива емотивна памћења од пре 40 и више година и бележи неке ситуације, као хроничар, шта се у његовом животу догодило и како је он одговарао на изазове и ситуације које су се десиле. Наравно, користећи уметничку слободу, он ликове, па и лик самог писца у драми, развија и тај пут води до невероватних ситуација и невероватних садржаја које и свако од нас има у себи. Пре свега, о томе шта је грех, шта смо погрешили, какви смо – без намере да осуђује, него једноставно да спознамо себе онакве какве јесмо.
Чини се у неком тренутку да Мате стоји, а вријеме и људи око њега пролазе. Који опсег емоција је Мате доживио?
„Јако велики, али свако то у нама има, само треба да се погледа у огледало и да себи не да призна него да прихвати себе онаквог какав јесте. Мислим да је његово мајсторство у машти и умјетничкој слободи и надоградњи неких ситуација које су му се десиле. То је сигурно болан процес. За нас глумце је то тешко када треба да на том емотивном нивоу призовете своја нека сјећања и памћења да би били што увјерљивији.“
Колико је тешко извести транзицију на сцени у двојаким улогама, од некога ко ствара дјело до некога ко је главни носилац драме?
„За мене је било изазовно то што смо имали диван текст и онда смо могли да се поигравамо са тиме. Свако ко претендује да досегне неко уметничко дело мора да прође тај процес. Глумац се некада издвоји из своје улоге па га некако критикује. Тако и писац. Можда је код писаца то понајвише. Јесте тешко, али врло узбудљиво и садржајно и пуни душу.“
Колико је Мате човјек од воска? Шта га је највише омекшало, а шта највише погодило?
„Из комада се види да је он врло племенит човек.“
Чини се да је у трећем чину највише омекшао када је дошло до тренутка усвајања дјетета.
„Па знате шта, сви према деци имамо посебан однос. И ја имам пуно деце и према деци сам осетљив – и према својој, и према туђој, посебно када неко донесе одлуку да усвоји дете, што се и њему десило.“
На крају видимо враћање у дјетињство и присјећање Матеа на његову мајку. Како то Мате проживљава?
„Сигурно не лако. Мајка се највише воли. Из најбоље намјере и родитељи некада направе грешку, па ради школовања у Немачкој, дете почне да живи код стрица, „биће му лагодније, учиће школу на свом језику“ и слично, али то оставља последице, убеђен сам, свој деци. Није важно њима то материјално. Њима је важно да су поред својих родитеља, да су ту и да им је ту сигурно и топло. А ми родитељи пуно грешимо, то је сигурно.„
Да ли мате користи људе око себе да би написао занимљиву драму? Је ли његово дјело чин искрености или издаје?
„Не, напротив! Сви велики писци умеју добро да посматрају свет око себе и људе око себе. Чак и глумци то често раде. Просто, некад вам је потребан и неки модел. Ви само посматрате свет око вас, како тај свет дише и живи. Мислим да он кад пише о другим људима, он покушава првенствено да их разуме, а не да их злоупотреби.“
Шта сте највише научили кроз Матеов живот и кроз улогу коју сте играли у представи?
„Да треба прихватити себе онаквим какви сте. Мислим да је то и религиозно питање. Не треба бити лицемер. Просто, да будемо свесни својих грешака, да сви имамо право да погрешимо. Међутим ни једног тренутка не смемо да заборавимо на то да се сваког дана трудимо да будемо бољи људи.“
Разговарала: Марија Радић
Фотографија: Драган Деановић