У представи „Мајка“ интензивно се преплићу дубоке емотивне борбе, а о тим сложеним односима између мајки и синова разговарамо с Енесом Козличићем, који тумачи улогу сина Николаса у овом комаду. Кроз његову призму, истражујемо савремене изазове мајчинства и динамику породице, уз питања која нас присиљавају да преиспитамо властите погледе на љубав, посвећеност и међугенерацијске конфликте.
Јесу ли сви синови тако себични као што то каже Татјана Шојић тумачећи лик Ваше мајке у представи?
То је јако добро питање. Мислим да и јесу, и нису. Мислим да свака мајка заслужује безусловну љубав, а начин на који данас омладина третира своје мајке је јако чудан и онако тегобан, мало због свих технолошких али и свих осталих проблема који су нас снашли. Сматрам да је ова представа јако важна за публику, а и за нас као глумце, управо због тога што се враћа на породицу, враћа се на међуљудске односе, међупородичне односе. Јако је важно да се бавимо таквим темама.
Јесте ли се могли поистовјетити са ликом ког играте?
Наравно, управо као син који је прошао пубертет и све оне лудости које сви прођемо када занемаримо породицу, а највише мајку и оца. Наравно, с акцентом на мајку јер мајка је нешто најважније. Што кажу, отац може бити свако, а мајка је једна. Мало ружна изрека, али донекле и тачна. Могао сам се поистовјетити и то ми је наравно јако помогло. Ми као глумци увијек извлачимо инспирацију за улоге из својих искустава, тако сам и ја за ову представу имао инспирацију из личног примјера. Отприлике, некад у мом тинејџерском периоду сам имао, ето назовимо то, проблемима у комуникацији и у неразумијевању. Мислим да то свако прође, али је битно да останемо нормални, да имамо разумијевања и да схватимо да нам мајка увијек жели само добро.
Да ли је мајка из ове представе репрезентативна мајка или ипак њена пажња граничи са посесивношћу и лудилом?
Није. Наравно, овдје је то мало концептуално намјештено да је свака сцена, односно цијела представа, у ствари направљена тако да је све у њеној глави. Дакле, све што ми кажемо, урадимо, све се дешава у њеној глави и није реално. Начин на који Татјана Шојић то игра је у ствари донекле и тачан. Не можемо рећи да није. Међутим, да ли је она доведена до тога да постане оваква или је већ била, то је сад питање за дубље анализе, али мислим да као глумци увијек покушавамо да пресликамо животну истину и мислим да нисмо далеко од истине.
Иако је било и елемента хумора, ово је ипак била тешка тема, а улога коју сте тумачили није била једноставна.
Да, некако кад год се, ево да узмем то за примјер, продерем на Татјану, као да се дерем на своју мајку и онда је тешко. И према Татјани, као према колегици, имам неку задршку, али наравно свјестан сам да је то глума, да играмо. Ја нисам био у самом почетку у ансамблу ове представе, ушао сам након неког времена као алтернација колеги који је изашао из представе, то је сад моја улога и самим тим је било и теже прићи овој улози. Нисам имао толико времена колико су они имали, морао сам некако све на брзину да их стигнем.
Мени је, као жени, остао упечетљив и однос мајке према дјевојци. Да ли је могуће да ниједна жена није довољно добра за њеног сина?
Добро питање. Мајка увијек тражи за своју дјецу најбоље, у овом случају за сина, иако има и кћерку, али он је први, зато што је он син. У нашем свијету који је још увијек, нажалост, патријархални, синови су некако важнији. Не увијек, наравно, што је супер, али ево рецимо у нашим срединама, у нашим балканским државама, патријархат је још увијек јако присутан и није изгубио на снази. Промијениле су се неке обичне ствари, али он је остао ту, још увијек мушкарци морају бити глава у кући, мушкарци одлучују, мислим да је то стварно глупост.
У овом случају, мајка мисли да нико није довољно добар за Николаса осим ње саме.
Да, била је та сцена која граничи с лудилом када она замишља себе да излази са својим сином и носи црвену хаљину, пије вино, иду на плес. У већини сцена граничи са неком патологијом, али нисмо никад отишли у то, то је само у њеној глави, неке нормалне ситуације, нормални разговори, али нису у суштини кад сагледамо овако објективно.
Коју бисте поруку жељели послати публици кроз овај комад?
Позориште је ту да научи, одушеви и забави. Мислим да је јако важно, поготово за данашње генерације, да схвате да су њихови родитељи њима најважнији, да ниједан пријатељ, пријатељица, дјевојка, било ко није важнији од њихових родитеља. Они су ту само одређени дио нашег живота и било би лијепо да се односимо према њима како треба јер су нас донијели на овај свијет.
Пише: Драгана Лукић
Фото: Драган Деановић и Дејан Ђурковић