Dušan Kovačević: “Maratonci trče počasni krug“
Adaptacija i režija: Olja Đorđević, HNK Osijek
„Drim tim“, u Kovačevićevim „Maratoncima“, selektor XLI Internacionalnih teatarskih susreta u Brčkom pronalazi u članovima grobarske porodice Topalović, „burevesnicima“ raspada Jugoslavije, tada, kada ih je mladi student napisao i odneo u Atelje 212. Ove godine, Olja Đorđević ih je „iskopala“ iz istorije srpskog teatra i postavila u HNK u Osijeku, na originalnom srpskom jeziku, (lektor Saša Latinović). U „Maratoncima…“, jasno je, nema ničeg lokalnog, oni su (setimo se stripa „Alan Ford“) meta-fora, kako reče stari Aksentije Topalović, beskrupulozne grabeži, zašta zaista nije odgovoran Novi svetski poredak. Oduvek je tako i zauvek će biti.
Da bi pojačala tu meta-foru, rediteljka je adaptirala slavni Kovačevićev tekst, po kome je Šijan snimio još slavniji film (posveta je film u predstavi), kao igru u igri, pozorište u pozorištu, dekonstrukcijom događanja među Topalovićima i glumačkim pogledom na sopstveni „život u teatru“, u Kovačevićevoj komičnoj ujdurmi (promena prva). Svojstveno sopstvenom rediteljskom rukopisu, Olja Đorđević je žestoko karnevalizovala „Maratonce“ i prevela ih u vodviljski frenetičnu radnju, podvučenu za to tipičnom scenografijom (Ljubica Petrović), sa mnoštvom vrata, da bi se postigla brzina ulazaka i izlazaka aktera (promena druga). Ali, ova promena je uslovila sledeću – vodvilj se igra, a ne glumi, pa su onda i Topalovići bili primorani da se liše svojih komičnih karaktera, na račun gesta, mimike, fizičke lakrdije i to im je dobro leglo (promena treća). U detaljno razrađenim sredstvima vodviljskog fizičkog teatra, najsavršeniji je bio Antonije Jakupčević, kao starac Aksentije, bez ijedne greške u preteškom glumačkom zadatku da u isto vreme posrće sa dva štapa, neprestano vraća veštačku vilicu na mesto i presvlači mokre pantalone…Duško Modrinić, kao lagano dementni Milutin Topalović je, takođe efektno, sproveo ideju da je zlo mentalna mana, i bio je u tome gotovo preteći tačan. Ivica Lučić, kao Maksimilijan i Aljoša Čepl, igrajući „novo doba promene“, Mirka Topalovića, nisu, u zamisli rediteljke, imali onaj ključni značaj kontrapunkta, kako ih je, davno, pisac postavio. Jedan nemoćan, drugi nerazuman, mogli su da budu i smešniji, i „j.bitačniji“. Vrlo zanimljiv Đenka Đavo, u tumačenju Vladimira Tintora je perpetuirao jedno isto zavođenje, kao stalni lik svekolike komedije, bez koga se ne može, ne imitirajući, srećom, ni Draškićevu podelu iz Ateljea, ni Šijanovu iz nezaboravnog filma. Bio je svoj, originalan i dobar. Bili Piton (Matija Kačan) je u osječkim „Maratoncima“ bitno marginalizovan, ostalo ga je samo „u tragovima“, a to je šteta i označava još jednu promenu, koja nije radila u korist predstave, jer je upravo kradljivac sanduka, tačna i bolna meta-fora nakaradnog, maroderskog vremena danas. Devojke, naratorke, zavodnice, Kristina i Olja (Petra B. Blašković i Ivana Soldo Čabraja) komički su utopljene u prejaka, prejednostavna sredstva da opravdaju svoje likove, jer im u viđenju Olje Đorđević nije više ni bilo dodeljeno. Odbijanje Kristine da bude ubijena od ruke svog dragog Mirka Topalovića na sceni, na kraju predstave, završna je promena u radnji „Topalovića“, čija aktuelnost ne bi trebalo da se smanjuje s protokom vremena ali, nekako, ipak bledi pred inventivnošću industrije smrti novog doba.
Najzad, u svoj novi, hibridni komički žanr „Maratonaca…“, Olja Đorđević je uvela songove (Muzika Irena Popović i Nikola Dragović, tekst Danica Nikolić Nikolić), što je publiku veoma obradovalo i nasmejalo, ali Kovačeviću nije mnogo doprinelo, bilo ga je nedovoljno, da bi postalo značajno za radnju.
Svejedno, „Maratonci trče počasni krug“ iz Hrvatskog narodnog kazališta u Osijeku novo su, promenjeno čitanje jednog od stubova nove srpske dramaturgije, koji nas, u adaptaciji i režiji Olje Đorđević udaljavaju od poznate transverzale „mejn strima“ srpske komedije, Sterija-Nušić-Popović-Kovačević… I dobro je da se ovaj niz nastavi, novim čitanjima i novim tumačenjima, zbog onog „drim tima“ s početka, koji jedini ostaje zapamćen kad se pozorišna svetla pogase, pa je zato i mesto ove komedije u selekciji značajnog brčanskog festivala zasluženo i opravdano.
Piše: Dragana Bošković, teatrolog, pozorišna kritičarka „Večernjih novosti“
Foto: Dragan Deanović