Mnogima je prva asocijacija na crnu komediju Dušana Kovačevića “Maratonci trče počasni krug” iz 1972. kultni film Slobodana Šijana iz 1982. Koliko Vam je to bilo “opeterećenje” i breme koje ste morali nositi?
Kad sam došla u Osijek da počnem rad na “Maratoncima” nisam imala utisak da je “mnogima” prva asocijacija na taj tekst kultni Šijanov film, već – svima! Mislim da nema osobe koja me nije oduševljeno izvestila koliko puta je gledala film, uz opasku da jedva čeka i predstavu. Naravno da je to bilo zastrašujuće i opterećujuće, ali ne i neočekivano. Takođe, bio je to i zdrav izazov da pokušamo napraviti nešto što će biti naš hit, bez opterećivanja filmom.
Da bi “pobjegli” od kultnog Šijanovog filma na početku predstave i kažete da nećete slijediti filmski scenarij i to se u predstavi vidi, jer ste uradili izvjesnu adaptaciju, neke likove ste marginalizovali, a nekima opet dali više prostora. S kojim ciljem?
S problemom se najlakše možemo nositi ako ga imenujemo i ne bežimo od njega. Mi ga u toj prvoj sceni označimo i onda pustimo. Htela sam da radim predstavu “od nule”, kao da je nikad niko pre mene nije radio. Bavila sam se onim što je meni u tom trenutku bilo bitno i što sam htela da izvučem iz ovog izuzetnog Kovačevićevog teksta. Prošlo je mnogo godina od njegovog prvog izvođenja. Neke stvari su se drastično promenile, neke su sada još gore, a neke su bolno iste. Nije bilo teško naći paralele. Ono što je, na žalost, u velikoj meri ostalo isto je odnos prema ženama u svetu u kome živimo.
Ovo je izrazito “muška” predstava, glavni likovi su muškarci, gdje se “hijerarhija” itekako poštuje, a i jedine dvije žene, Kristina i služavka, slijede taj nametnuti položaj. Kako se jedna žena, rediteljka, snašla u tom muškom svijetu i koliko je i kakvih svojih stavova nametnula njima, odnosno, predstavi?
Kao žena i kao rediteljka, imala sam potrebu da iskažem svoj bunt prema hijerarhiji koju sam i sama nasledila i sa kojom sam morala da se borim otkako sam ušla u ovaj posao. Kad je dramski tekst kvalitetan, njemu se može prići iz raznih uglova i razne teme se mogu izvući u prvi plan. Položaj žena u kući Topalović (gde jedna izgovara samo muška imena i ništa drugo kroz ceo komad, a druga je tu da služi svim njihovim potrebama), na žalost je sličan položaju žena u društvu. Od posmatranja žene kao seksualnog objekta, do njene funkcije domaćice i čuvenog “ženi je mesto u kuhinji”, nismo se mnogo makli posle svih ovih decenija otkako je tekst napisan.
Ovim tekstom Kovačević se u vrijeme kada ga je napisao bavio raspadom bivše države, koji se već nazirao, najavljivao smrt Tita, odnosno, temama koje su sada “retro” i više nisu zanimljive. No, šta je Vama, ipak, bilo zanimljivo, teatarski provokativno?
Ta država se raspala, ali sve što je Kovačević u njoj kritikovao izgleda da je duboko usađeno u kolektivni mentalitet ovog područja. Zato je taj tekst toliko večan i aktuelan, jer rečenice poput: “Ja nisam završio fakultet, zato što nemam srednju školu, zato ako vam je potreban direktor – tu sam!”, zvuče poznato u svakoj od bivših republika, pošto je to realnost koju svi živimo. Prevare, korupcija, podmetanja, trka za lakom zaradom sa malo rada – svet Topalovića je svuda oko nas.
Ovo je priča o disfunkcionalnoj porodici koja vodi pokopno preduzeće i zarađuje na tuđoj nesreći i smrti, priča u kojoj se ismijava smrt i lažni moral. Prepoznaje li se to? Odnosno, jesmo li toliko “zaslijepljeni” svim pošastima društva/društava u kojima živimo da to možemo prepoznati, da nam to ne bude “normalno”?
Mislim da se na ovim prostorima odavno ne prepoznaje šta je “normalno”. A na žalost, izgleda da nas ostatak sveta prati u tome. Velike farmaceutske kompanije zarađuju na bolestima koje, verovatno, i same u nekoj meri fabrikuju. Vlade opstaju na otvaranju novih žarišta i zarađuju na legalnim ubistvima koja su opravdana višim, ratnim, ciljevima. Crkve zarađuju na ljudskom strahu od nepoznatog i smrti. Tako da su Topalovići najbolji predstavnici ovog sveta u kome najveći profit donosi tuđa nesreća.
U tom smislu i pitanje – ima li Topalovića danas?
Kako da ne. Pa, Sjedinjenim Američkim Državama još vlada Pantelija Topalović. A svi ostali se uveliko bore da zgrabe svoje parče kolača.
Premijera je bila u martu. Je li još uvijek ogroman interes publike? I šta mislite, zašto su nam “Maratonci…” još uvijek aktuelni i zbog čega nas mame u pozorište?
Interes publike je neverovatan od samog početka. Režirala sam mnogo predstava do sada, na raznim mestima, ali mi se još nije desilo da karte za čitav blok premijernih izvođenja budu razgrabljene u rekordnom roku. Bilo je nestvarno videti dugačke redove pred blagajnom. “Maratonci” su do danas odigrani više od 30 puta, što je, uz letnju pauzu, pravo malo čudo. Naravno, razlog za toliko interesovanje leži u fenomenalnom Kovačevićevom tekstu i besmrtnim replikama koje svi znamo napamet.
Piše: Danijela Regoje
Foto: Dragan Deanović i Dejan Đurković