Сви велики писци, Ковачевић, Шекспир или Молијер, писали су тако да дају шансу за избор најбоље интерпретације на сцени. У томе је љепота и креативност глумачког посла. Најбоље је да писац, када заврши своје дјело, не прави утицаје на глумце, да њима остави начин како ће то одиграти на сцени. Велики писци то знају, зато се нама Ковачевић ни у једном моменту није мијешао у тај посао.
Да ли је тешко побјећи од Шијановог Лакија?
Одмах смо рекли да желимо направити своје ликове, јер једноставно копирати наше култне глумце које сви знамо није ишло. Ја сам направио мали уступак, омаж Бати Стојковићу па сам, не копирао, већ на неки начин парафразирао његов говор. Тај омаж је био потребан, као што је и сама представа омаж том култном филму. Када смо разговарали са Душаном Ковачевићем који нам је изашао максимално у сусрет, а гледали смо сви тај Шијанов филм, који је сигурно најцитиранији на Балкану, хтјели смо се мало одмаћи од тога, а и сам драмски текст се одмакао од филма. Тај текст је и први настао, а због драматургије филма је прошириван и као такав постао култан. Гледали смо да убацимо још нешто из филма, а онда је Душан рекао „хајдемо ми играти овај мој оригинални текст“. Ми смо на то пристали и надам се да нисмо погријешили. Јасно нам је да нас сви гледају и успоређују са ликовима из филма. Ако сте бар на тренутак заборавили на тај филм док сте нас гледали, ми смо успјели.
Сонговима сте нагласили различитост од филма?
Наша редатељица Оља Ђорђевић, са којом бих увијек радио комедију, јер она увијек има рјешење, а тако је било у четири представе које су биле хит, увијек има рјешење које је драматуршки неуписано, али држи воду и има смисао да комад кога играмо буде одмак од оригинала. Мислим да је са сонговима овдје погодила. Драго нам је да се то публици у Брчком свидјело. У нашем позоришту се за ову представу тражи карта више и карте се распродају у рекордном времену.
Ковачевић је свевремени писац. Колико текст од прије пола вијека кореспондира са временом данашњим?
Сви велики писци су велики зато што су њихови комади свевремени. А Ковачевић свакако спада у велике, највеће ауторе. Маратонце је написао тако да су и након пола стољећа видљиви и актуелни у сваком времену.
Крај је мало другачији. Већу улогу у односу на филм имају жене које сахрањују оружје. Има ли ту симболике?
Да ме не оцијене за некаквог феминисту, али ја мислим да жене треба да имају своју улогу равноправну са мушкарцима. Овдје игра и моја супруга, а имам и двије кћерке, и кроз ту призму када погледам долазим до тога да та равноправност треба да буде реална, па и у представи. Живимо у вријеме ратова, ратује се на све стране, ми смо за једне или за друге, а дубоко знамо да нико од њих није у праву. На крају ми, не само да смо сахранили оружје, већ смо изнијели и сав бесмисао сукоба јер нас све чека исто, Топаловић д.о.о., сви ћемо завршити код њих, а живот је један, и како кажу: „Живи га Фикрета“, иза нас ће остати само дугмићи. Треба једном рећи: Стоп! И почети нормално живјети. У нашој представи чак и највећи лопов у једном моменту каже: Доста више корупције!
Колико је тешко изнијети на сцени мисију глумца да својом игром шаље и поруку, да упозорава?
Да, то је веома тешко. Сви који су власт мисле да смо то уперили против њих. То уопште нема везе са њима, ми се не бавимо политиком, већ се политика бави нама, ми се не бавимо одговорима, ми само пропиткујемо и дајемо људима оно што данашњи свијет заправо јесте, а на њима је да одлуче да ли су за једну или другу страну или заједно са нама. Казалиште не би требало бити политичко, нити ја волим гледати политичко казалиште. Посао театра није да даје одговоре, већ само да пропиткује и побуђује код људи размишљање. Не треба мијењати друге већ себе треба мијењати.
Колико овај текст даје прилику глумцима да сваки лик интерпретирају на свој начин ?
Много тога се може ишчитати из тог текста. Није битно шта је писац мислио, јер ми то не знамо нити ћемо икада знати, али је важно шта је написао и шта ми из тога можемо намаштати. Маратонци је текст који даје бескрајну могућност маште. Да, рецимо, овдје на фестивалу имамо све театаре са овом представом, ни једна не би била иста. Овај текст омогућава и глумцима и редатељима да дају све што имају у својим креацијама и талентима. А све би биле гледане. Ми заиста имамо добрих писаца и добрих текстова, а има и оних других. Али добар текст увијек не гарантује и добру представу. Љепота нашег посла је што ми као глумци тај текст преносимо публици. Зато некада добар текст у извођењу може да не звучи добро, а некакав текст над којим смо вртјели главом може да изгледа феноменално.
Значи најбољи спој је добар текст у рукама доброг глумца?
Да, да, то је најважније. Код Крлеже имате реченице које можете интерпретирати на много начина да изгледају добро. Сви велики писци и Ковачевић и Шекспир и Молијер писали су тако да дају шансу за избор најбоље интерпретације на сцени. У томе је љепота и креативност глумачког посла. Најбоље је да писац, када заврши своје дјело, не прави утицаје на глумце, да њима остави начин на који ће то одиграти на сцени. Велики писци то знају, зато се нама Ковачевић ни у једном моменту није мијешао у посао. Он је уз сву, па и финансијску помоћ, од нас тражио само једно – да направимо добру представу. Ми смо му то обећали и вечерас му се одужујемо већ тридесет и трећу пута, а толико смо извођења имали.
Да ли је било тешко играти на српском језику?
Имали смо сјајног лектора из Новог Сада, професора Латиновића. Ми говоримо на књижевном српском јехзику. Није тешко, али пуно смо радили на акцентима. Није то питање само екавице и ијекавице. Има једна анегдота из Осијека, један нотар ми је рекао да је представа супер, али је ставио примједбу што смо узимали глумце из Србије. Онда сам му објаснио да све то играју домаћи глумци, а да сам ја Лаки. То је знак да смо успјели да ријешимо проблем језика.
Пише: Миљана Ђурђевић
Фото: Драган Деановић и Дејан Ђурковић