Како изгледа свет из визуре дементног човека, какве су слике у његовој глави, како он види и доживљава своје најближе? О овој ситуацији говори драма „Отац“, део трилогије француског писца Флоријана Зелера, коју су извели глумци Атељеа 212 из Београда, за коју режију потписује Паоло Мађели.
Колико смо спремни да своје најближе, који се боре са деменцијом, збринемо у специјализоване установе како не би особе које о њима брину још више страдале?! Потребно је да схватимо да у таквим ситуацијама није примарна само горчина, већ морамо да прихватимо да и такви људи имају духа и љубави. Улогу кћерке у парадоксалној ситуацији која је препуна љубави према оцу и која покушава да му помогне, мада заправо, последња признаје самој себи шта се догађа са њим, маестрално је одиграла Хана Селимовић.
Често људи себи постављају питања, када им се неко драг разболи, да ли је боље да се све одигра брзо и ненадано или би требало да се то све одиграва споро и у њиховом присуству? Ова болест је веома специфична јер човек кога сте одлично познавали постаје сасвим друга особа. Због тога ми се чини да се тај губитак изнова и изнова понавља. Стога ни мало није једноставно донети било какву одлуку, било да је она рационална или ирационална, нити из љубави или из нужде, нарочито што сте ви тај који доноси такву одлуку. Мислим да није само ствар у томе да неко не жели да призна ту болест, чини ми се да није баш једноставно дати неке прагматичне одговоре себи у таквој ситуацији. За чланове породице који се нађу, што кажу у том „царству мрака“, можемо рећи да „није болан ко болује, већ ко болесног негује“! Стога мислим да треба да постоји једна посебна врста подршке и емпатије за људе који брину и негују чланове породице који су у немогућности да брину сами о себи. На те људе спада заиста велики терет одговорности о животу некога ко је њих однеговао и то је сигурно страшан изазов.
Намерном недореченошћу Зелеров текст провоцира публику од трилера до трагикомедије. Са друге стране честа понављања неких делова текста траже од глумца максималну концентрацију.
Тачно, ни мало није једноставно. Сама тема и начин на који је текст писан задаје екстремно фрагментарну врсту драматургије која потпуно мења ситуације на рез, из тренутка у тренутак. Тако да морамо да задамо себи неки темпо и само у оквиру тог темпа могуће је ући из једне у другу кривину. Ми ову представу веома волимо и то нам даје на лакоћи да је одиграмо од почетка до краја како треба!
Музика у драми коју изводи уживо бенд КОИКОИ донела је осећања хаоса и страха.
Наравно, и они су наши партнери у драми без обзира што не говоре никакве реплике али су једнаки учесници ове целине као и ми. И у том смислу осећате да имате једну врсту суигре са њима и то је посебно и важно искуство.
Важно је да говоримо о овој теми, која свакако постаје све актуелнија, јер нам дочарава психолошку перспективу оболелих од деменције!
Пише: Мирослав Обрадовић
Фото: Драган Деановић