Мора се направити систем који у одгоју дјеце иде ка успостављању критичког мишљења и меритора вриједности који ће бити окренути ка хуманизму. Ако се у томе успије, онда ће људи бити свјесни да свака глупост као она ратна, не би требало да буде њихов избор.
Борис Балта, припада млађој генерацији веома успјешних босанскохерцеговачких глумаца, рођен је 1979. године у Тузли. Академију драмских умјетности у Тузли завршио је 2004. године у класи професора Владе Керошевића.Тренутно је запослен у Народном позоришту Тузла. У представи „Три виђења Бога“ игра веома захтјевну улогу.
Играте онога који је покретач свог зла које произилази из све три тачке страдања?
То је била иницијална ствар. Иницијални карактер је био такав, али смо касније урадили традиционални карактер који се у ствари уклапа у те системе. Нема система у коме не можете пронаћи ликове као што је овај мој. Он је потпуно исти само мијења униформу и знак на њој, а све остало остаје потпуно исто. Поступци су исти и они се прилагођавају на сваки могући наредни корак. Можемо рећи да преживљавају сваки могући систем и врло перфидно иду на штету другима. Он је у једном контексту нациста, у другом удбаш, једноставно он се одлично прилагођава.
Што би рекли савременим сленгом, добро плива?
Да, да! Цијела представа је кренула као једна постмодернистичка драма а онда смо је преправили на гротескни стил, па смо направили гротеску на гротеску, тако да смо добили глумачки диверзитет који је до сада освојио шест награда, три у Зеници, три у Јајцу и надамо се да ће тако наставити и овдје у Брчком гдје имате одличан фестивал.
Како је глумцу играти у такозваној „тешкој“ представи, посебно на тему која нам није баш страна?
Зависи како се уживљавате. Ако не прилазите томе лично, него се поставите да је то само један гротескни моменат, како је у почетку и тражено од нас да радимо, онда немате негативну перспективу према цијелом том догађању, већ описујете на свој лични начин, из потпуно другог дискурса. Прије смо утврдили да је свака ситуација, гдје људи гину и страдају, глупост. Хајде да то појасним овако: Прије неки дан причам са својим оцем, доктором геологије, како вода са Земље сваки дан испарава и за неколико милиона година ће сва испарити и више неће бити могућ живот, тако да и свако убијање, сваки ратни сукоб који се догађа, јесте једна глупост и доводи до истребљења.
Протрчавате кроз три историјске ситуације у којима је људско зло достизало врхунац. Има ли покајања код оних који су чинили та зла?
Покајање тешко да може некога вратити. Кључ је у знању, у одгоју. Мора се направити систем који у одгоју дјеце иде ка успостављању критичког мишљења и успостављању меритора вриједности које ће бити окренуте ка хуманизму. Ако се у томе успије, онда ће људи бити свјесни да свака глупост, као она ратна, не би требало да буде њихов избор. Ово јесте утопија, јер по природи постоје људи који су агресивни и морамо се научити да се носимо са том агресивношћу и људским злом.
Да ли су три ситуације које играте максимум људског зла? Уствари да ли смо извукли из тога довољно поука?
Не знамо да ли је максимум, а да би извукли поуке мора се мијењати систем. Људи су изгубили вољу да уђу у нешто што се зове наш избор, или боље наши избори. Имамо примјера да појединци који личе на добро свјетло у тунелу добију велико повјерење. То се догађало и на овим, задњим, изборима, гдје појединац добије веће повјерење од странке коју представља. То значи да је народ свјестан да треба да код избора препознаје добре ствари. Ти избори су уствари избор између доброг и ризика да изаберемо лоше гдје ћемо ићи једни против других. Ја немам намјеру узимати оружје у руке и ићи да гинем за нечије идеале, нити ми пада на памет да пуцам на некога. Овај мој став могао би бити та поука.
Значи, треба да се издигнемо изнад тога?
Треба кренути од себе. Али имате и људе који крећу од себе на начин да хоће да иду у рат и кажу: ја хоћу да ратујем, ја хоћу да елиминишем другу страну.То су већ по мом мишљењу дијагнозе које су постале стандард у друштву, то је моје, а не мишљење представе, имате мањак корективног фактора. Он код нас скоро да и не постоји, а да не говоримо о самокорективном фактору. Ако немате тај корективни фактор у друштву који ће реће стани, то је погрешно, стално ћете се налазити у сукобима, у стрепњи. Идентитет народа, односно нације, а тиме и појединца, граде три ствари: језик, култура и интелигенција. Ми смо врло успјешно растјерали интелигенцију, анулирали смо културу а језик нам је постао улични сленг. Тим језиком говоре и интелектуалци. Унутар језика морате имати рјечнике и енциклопедије. На то није обраћана пажња. Код писања историје немамо тачне и јединствене параметре у којима се треба кретати и на тај начин развијати цијело друштво. Циљ нам мора бити развој, а не деструкција. Ако нам је циљ развој властитог идентитета онда морамо обратиту пуну пажњу на три поменуте ствари. Ако немате језик немате ни културу, култура одржава правилан језик. Ако немате ни интелигенцију, нема ни развоја језика и културе. Све је условљено и једно без другога не може.
Пише: Миљана Ђурђевић
Фото: Драган Деановић