Позоришна представа „Кућа“ одиграна је током друге вечери Интернационалних театарских сусрета у Брчком. Овај комад представља и истражује комплексност људских емоција и међугенерацијских односа кроз судбине три генерације суочене с питањима идентитета, изгубљене домовине и неизвијесне будућности.
О инспирацији за стварање овог дјела, изазовима писања и глуме, као и о теми „странствовања“ која прожима цијелу представу, разговарали смо са аутором текста Небојшом Илићем, који уједно тумачи и лик оца у представи „Кућа“.
Шта Вас је инспирисало да напишете овај комад? Да ли су то била лична искуства или су приче других људи играле кључну улогу?
Прије свега је лично искуство и лична запитаност. То је нека моја интимна тема коју сам пробао да први пут као писац некако артикулишем. То кад кажем писац, увијек бих под знаке навода ставио, јер не бих да помисле да сам полудио скроз, па да мислим да сам стварно писац. Међутим, усудио сам се да напишем један комад о једном дједу, оцу и кћерки, о три генерације које живе негдје вани, које су ишчупане из оне средине и пресађене у неку другу средину. Имао сам пуно искустава на гостовањима са позориштем по Канади, Њемачкој, Европи. Свуда гдје год смо играли, увијек су то врло сличне приче које би ме јако погодиле. Онда сам видио да не морам да одем чак у Канаду да бих се осјећао као странац, да врло лако могу да се у Београду осјетим исто тако, као да „странствујем“ и као да нисам код куће, јер се некако тај мој град толико брзо мијења и на такав начин. Уопште односи, комуникација, све се толико брзо мијења да је моје дубоко осјећање „странствовања“ присутно. Усудио сам се да то изведем и што је најлуђе, то се допало и мојим друговима и колегама, то се допало и управи Звездара театра којима сам захвалан што су то препознали. Чини ми се да и публика осјећа то што ја осјећам, па ми је драго да нема неспоразума.
Можете ли детаљније објаснити како сте дошли до концепта „странствовања“ који се провлачи кроз цијелу представу? Поменули сте да „странствовање“ не мора да буде само лош осјећај.
Па добар осјећај у смислу потраге, у смислу осјећања да ниси удобан и да ниси задовољан у оном неком смислу који те паралише и који ти не да да некако радиш на себи, да трагаш за собом. Тај осјећај „странствовања“ те ангажује да нађеш кућу. Као што каже један мој пријатељ, у нашем народу има тај израз, Гдје си кућо? и то је заиста тако, онај други нам је кућа, онај други човјек, онај ближњи нам је некако кућа и дом.
Како сте приступили приказу односа између три генерације и да ли је било тешко да након улоге писца и одиграте једног од ликова које сте створили?
Несвјесно, док сам писао, овај мој лик је некако личио на мене, тако да је та подјела била очигледна. Волио сам да некако замислим Бранимира Брстину у тој улози мог оца, ми смо пријатељи, колеге већ јако дуго, и онда сам у глави имао како би то Брки играо, а касније смо дошли сви заједно на идеју о Ивани Зечевић као мојој кћерки и онда се то некако заједно склопило. Ми смо имали идеју да би било дивно да то режира Воја Брајовић као глумац, као неко ко је дио нашег племена и ко има највише искуства и један велики значај као глумац. Њему се то допало, онда је и он показао неку дозу храбрости да сада режира једну представу. Тако да, баш сам захвалан људима што су се усудили. Сви смо се усудили да будемо мало и оно што иначе нисмо.
Зашто сте одабрали баш Торонто, Београд и мало село у Србији као мјесто радње? Шта свака од ових локација симболизује?
Торонто ми је пао на памет јер је то неки град који сам заволио и у коме имам пуно пријатеља, блиских, који су ми онако отворили душу у више наврата о свом осјећању и није то могао да буде ниједан други град. Београд је град из кога сам и у коме живим, а село у Србији је село одакле су моји родитељи, гдје сам ја проводио љета, гдје је неки потпуно други свијет који не бих умио чак ни да препричам својим друговима када бих са љетовања дошао у Београд. Шта значи пластити, шта значи устајати, лијегати, тамо спавати, тамо у селу, дружити се у селу, како то изгледа. Јаке емоције ме везују за тај крај, све је некако моје искуство, није ми личило да је паметно да измишљам нешто што не знам.
Пише: Драгана Лукић
Фото: Драган Деановић