Војислав Воја Брајовић – глумац! Публику је освојио улогом Тихог у култој серији „Отписани“. Мада га многи памте и по бројним другим филмским улогама као што су Папи (Национална класа), Бизмарк (Хало такси), Ђоле (Тесна кожа), Топи (Буре барута), Терминатор (Бољи живот) и многи други ликови. Упитан да издвоји неку од улога, каже да је то све било тако давно и не може ни један лик посебно да издвоји јер су то углавном улоге који су му додељене и које није бирао. Ипак сматра да је он на првом месту позоришни а затим филмски глумац упркос чињеници да је на филму остварио више улога. Од недавно је свим својим улогама у овој уметности додао и још једну – улогу редитељ!
Ја сам коначно схватио колика је неправда урађена према редитељима. Он са уживањем ствара и са уживањем гледа резултат тог рада али после премијере он више не постоји, за разлику од глумца који има ту радост да и даље игра! Е то је та тужна судбина редитеља јер нема ту радост игре! Знате ону народну „Ајде Јано коња да продамо, да продамо само да играмо, хајде Јано хајде душо кућу да продамо, само да играмо“… E то и јесте велики значај позоришта – жеља за игром! Позориште је једно од највећих уметности од свих које су најзначајније за људско здравље јер уметност је та коју треба неговати као лек душе човека! И позориште је то где се то види. Вечерас је одиграно на један начин а већ сутра ће се играти друкчије. Не мислим, кад ово кажем, да је то боље или горе, већ једноставно друкчије!
Са друге стране филм је једна од најсавременијих уметности, веома моћна и значајна која захтева велику студиозност. Форд је некада говорио да „нема тог редитеља који ће да упропасти лош сценарио, нити тог редитеља који ће од лошег сценарија да направи добар филм“! Стога је и тако велика одговорност на филму. И ту нема кикса! Али позориште је нешто где ја имам могућност да се највише изразим. Мислим да имам преко 130 наслова, укупно у позоришту и телевизији, али врло мало својих улога на филму могу да мерим са улогама у позоришту!
Умори ли се човек када га на улици препознају по неком остварењу са филма и од свакодневног сликања од стране обожавалаца?
Ма не! Ми зато и постојимо, да будемо некоме дар. Ево, први пут сам овде у Брчком и веома ми се допада ваш град, бар оно што сам могао да видим у краткој шетњи. Много њих ме је препознало и прилазили су ми, уз извињење, тражећи и молећи ме за једну заједничку фотографију. Ја увек свакоме кажем да нема потребе за извињењем, јер и мени је то такође награда и задовољство! Ми и постојимо управо због вас, због публике!
Пише: Мирослав Обрадовић
Фото: Драган Деановић