Једна од значајних драма античке грчке позоришне умјетности јесте „Орестија“. Овај позоришни комад доноси причу породице Атреида која пати од различитих облика кривице и освете. Она је посебно значајна јер се бави темом која је универзална и релевантна и данас, патњом и одговорности које се преносе из једне генерације на другу. Централне теме ове драме су казна и освета као и однос између родитеља и дјеце. Иако је ово дјело настало у античко вријеме, оно пружа једнако значајне поуке савременом аудиторијуму. Улогу дадиље у представи тумачи глумица Амина Беговић.
Да ли Вам је, као искусној глумици, било захтјевно да на прави начин публици представите античку грчку драму?
Ја мислим да је све тако добро направљено да, сви они који нису у току онога што јесте „Орестија“, као интегрални текст, могу упратити ко је коме шта, што је у античкој трагедији најтеже од свега.
Са каквим сте се изазовима сусретали приликом припремања и уигравања овог позоришног комада?
По први пут јавно проговарам о томе, ово је представа која мени много значи. Правила сам је животом. Срећом, све је то сада иза мене али у вријеме процеса рада на представи, у моменту кад ме је Унко (Слободан Унковски) позвао да радим, ја сам имала карцином. Све вријеме рада на представи била сам под хемотерапијом. Многа рјешења која сам направила са оном ходалицом на почетку, то је било физичко рјешење да не паднем пошто сам била с мањком снаге. До неба морам да се захвалим и редитељу Унковском и свим колегама који су ми пружили апсолутну подршку. Због свега тога ово је једна од најважнијих борби у мом животу и, управо зато, једна од најважнијих представа коју ћу, вјероватно, одиграти.
Овај комад проговара о низу моралних проблема са којима се сусреће савремено друштво…
„Орестија“ је по двије ствари екстремно позната и важна, а то је да говори о успостављању првог суда за убиство. Из тога произилази да се убиство убиством неће наплаћивати, да више нема крвне освете. Друга ствар је, сцена хора са дадиљом која је једна мала сценица, међутим, јако је важна јер по први пут хор не коментарише само, него улази у директно учешће и мијења ток радње. То су двије битне ствари које треба споменути али у принципу, познат текст, много пута рађен на разне начине. Овдје је некако покушано да се савремени дио теме представи, кроз савремене костиме у првом дијелу представе кад је народ у питању, кад је глад у питању, кад за рат плаћају сви они који нису ништа криви.
Казна тешко стиже моћнике. Да ли је то случај и у овој представи?
Ево овдје је стигла, али су моћници моћнике убили. Ријетки су случајеви да се обичан народ дигне и однесе побједу над моћницима.
Морална одговорност у овом дјелу готово да и не постоји…
Чак и суд, који је напокон успостављен, је пристрасан. Тако да увијек имамо ту страну да, колико год да се уздамо у правду ако имамо пристрасног судију, правда онда није правда, јер није чиста правда. Чак и као таква правда је боља него никаква.
Пише: Драгана Лукић
Фото: Драган Деановић