Представа „Три дана или Успон и пад господина Б.“ прати животну причу господина Б., који, за веома кратко вријеме, од успјешног банкара постаје бескућник и умире на улици, сам и заборављен од свих. Кроз овај позоришни комад представљена је слика капиталистичког друштва и окрутног система, у ком човјек, док је дио тог великог погона који се непрестано окреће и производи новац, има и може све. Међутим, ако само накратко „испадне из механизма” бива бачен на маргину друштва. Господина Б. тумачи глумац Нусмир Мухаремовић.
За разлику од свих других улога једино Ви играте само свој лик све вријеме. Колико је за Вас то било инспиративно и захтјевно?
Било је веома инспиративно. Прије свега, ово је једна огромна количина текста и требало је некако тај текст претворити у један, да тако кажем, жив организам. Да то нешто што изговарам на сцени не буде публици досадно и монотоно, него да имамо на стотине неких односа тог лика. Било је јако занимљиво зато што и сви други ликови су некако продукт његове приче и његове маште и сва нека оправдања која смо требали за друге ликове, зашто они ураде ово или оно, у принципу, налазили смо у његовој причи. У сваком смислу јако захтјевна улога, можда и једна од најзахтјевнијих улога коју сам имао до сада у својој каријери.
Ово дјело се може посматрати и као гротеска, исто тако и као драма у класичном смислу. То је поигравање жанрова, а имамо и тих елемената које је користио Брехт, јесам ли у праву?
Ја бих рекао да је она можда понајвише брехтовска у том неком директном обраћању публици, а с друге стране имамо неке моменте који су заиста драмски гдје ми радимо сценацију дијела његове приче. Један сјајан драмски предложак и врло лако смо могли залутати, да тако кажем, али мислим да смо направили једну страшно динамичну представу, представу која комуницира са публиком и представу која је на гарници да публика размишља, да ли би се сада требали насмијати или је ово нешто што је трагично и тужно. Имао сам осјећај вечерас да је публика имала тај доживљај.
Да ли је било захтјевно представити трагичну судбину главног лика на један хумористичан начин тако да публика није имала порив да га жали или саосјећа с њим?
Заједно са осталим колегама и редитељком Тањом Милетић-Оручевић, размишљали смо о томе да, испричати једну тужну и трагичну причу, на тужан и трагичан начин, са оволиком гомилом текста, било би погубно за представу зато што би то било страшно монотоно. Ми смо направили ту неку дистанцу и са те неке дистанце смо причали ту причу. Ми имамо моменте када је и господин Б. јако тужан и емотиван, међутим, он излази из те приче. Зашто? Зато што и у свакодневном животу када причамо неку причу, ако је причамо тегобно, онда је људима тешко слушати, имају грч у стомаку и имају потребу да оду од нас, а кад ту тешку причу причамо на жовијалан и шармантан начин, онда је људима та прича занимљивија.
Ову представу сте играли много пута, каква је повратна реакција публике била до сада?
Када заврши представа и када разговарамо са публиком схватимо да смо допрли до њих и да су заиста схватили да тај капитализам је нешто што нас страшно меље. Да је то систем који ми живимо, систем конзумеризма. Само желимо да имамо више, више и више, а што имамо више све су нам прохтјеви већи.
Иако је доживио крах, господин Б. никада није сумњао у свој успјех. У моментима када је завршио на улици, он је и ту покренуо свој мали бизнис.
Да, то је нешто што је, по мени, сјајна и позитивна особина људи да никад не губимо тај оптимизам, него да, без обзира у каквој ситуацији били, покушавамо да се извучемо из те ситуације и да увијек постоји излаз. Оног тренутка када се предамо, онда је то крај. Такав је цијели наш живот, ми се од рођења боримо да нешто направимо и успијемо у нечему. Оног тренутка када дигнемо руке сами од себе, сви други ће сигурно дићи руке од нас.
Пише: Драгана Лукић
Фото: Драган Деановић