Радња представе “Госпођица” одиграва се у периоду великих промјена на почетку двадесетог вијека. У тим околностима одиграва се животна прича Рајке Радаковић – Госпођице. Ријеч је о судбини жене која је, покушавајући да разумије времена која се мијењају, и која је све посветила настојању да испуни давни очев завјет и тако, грозничаво штедећи и стичући, цијели свој живот провела без љубави и праве радости, отуђена и сама, све до своје преране смрти. Лик њене мајке у овом позоришном комаду тумачи Наташа Иванчевић.
Мајчинска љубав је нешто што се протеже кроз цијелу радњу овог позоришног комада. Иако Рајка одбија да прихвати ту љубав, њена мајка је непоколебљива у намјери да јој је пружа. Има ли она икакав утицај на Рајку?
Нажалост, нема никакав утицај. Рајка сматра да је грешка мајчина што су пропали, она правда оца и мисли да ће једино тако ствари држати у својим рукама, спасити имовину и образ, прије свега очев. Њој је више до тога стало, а онда то када ухвати маха, добијемо једну шкртицу. Иако нема утицај, мајка никада не одустаје од своје дјеце. Пошто су сви дигли руке од Рајке, потпуно је природно да она има потпуну и безусловну подршку у својој мајци.
Мајка се од самог почетка, па до краја, држала као госпођа. Посебно интересантан моменат је био када је, да би удовољила Рајки у њеној намјери да што више уштеди, скинула чак и своје наушнице!?
Драго ми је да сте то примијетили, ја сам се трудила да направим нешто од тако мале улоге, да направим тај развој од богатства до пропадања. Како једна грађанска породица у Сарајеву пропада, усљед рата и шкртости Госпођице. Слику пропадања ове породице можда најбоље приказује посјета Рајкиних тетака. Очигледно је то некада била кућа гдје се сва родбина скупљала, то је требала да прикаже та сцена. Добар дио родбине је одустао од те породице, а ови што су дошли, дошли су да се наслађују. И поред тог грубог односа према мајци, она је ипак њена подршка и управо је она спасава од рата и одводи у Београд. Једини ко остаје уз Рајку је њена мајка. Свјесна је мајка и да је она чинила грешке, и да итекако може да страда у, сад новом Сарајеву и зато је и одводи у Београд.
И након љубавног краха мајка јој пружа уточиште. Зашто?
Ја мислим да је то, дефинитивно, прототип мајке. Ја не вјерујем да постоје мајке које не пазе и не уздижу тако своју дјецу. Овим би се могла послати и порука да је важно чувати своје потомке и никада не одустајати од њих, посебно у данашње вријеме када се породица покушава потиснути.
Пише: Драгана Лукић
Фото: Драган Деановић