Представа Сарајевског ратног театра „Мој син само мало спорије хода“ прати једну истински несрећну породицу, у чијем центру је Миа, мајка двадесетпетогодишњег младића који више не може да хода. Упркос чињеници да је у колицима, Миа се свим силама труди да себе, и све око себе, убиједи да ће бити боље. Радња представе се одвија у стану ове породице, а лик Бранкове мајке Мије тумачи Снежана Богићевић.
С обзиром на то да сте играли једну од најкомплекснијих улога у овом позоришном комаду, да ли је био тежак задатак тумачити лик проткан емотивним набојем и у све то уградити једну, рекла бих, здраву дозу хумора?
Радили смо на томе. Није било лако зато што сам ја имала дозу страха будући да први пут играм улогу мајке двоје одрасле дјеце и са сином који се тренутно бори са болешћу. Међутим, заједно са Иваном Плазибатом и тимом својих колега, уболи смо тај неки стил којим ћемо се бавити од почетка до краја представе. Он даје одређену дозу слободе али самим тим је и већа одговорност да то, колико је могуће, што истинитије као глумци доживимо и да гледалац повјерује да то што гледа на сцени јесте истина и живот. Само је била граница дозирања, да не оде у неки патос, у који је могло лако да склизне, али да се ипак прикажу њена емотивна турбуленција и унутрашња борба. Нисам хтјела бјежати од тога.
На сцени су приказане двије генерације мајки и кроз развој радње могао се пратити садашњи живот Мије, а кроз лик њене мајке, дало се закључити и како ће изгледати њена будућност.
Режисер је на то и мислио, имају моменти када ја сједим у мајчиној столици и то је наговјештај гдје би могла Миа сама завршити. Мислим да је тренутак спознаје када она наглас каже неке ствари и призна што није до сада хтјела, јер мислећи да када једном призна, да је готово и да иде у пропаст, а не друга врста живота којом ће дати квалитет својој дјеци, посебно кћерки коју је занемарила.
Стиче се утисак да Миа од туге због болеси која је сина приковала за колица нема довољно снаге да ужива у одрастању властите кћери. Зашто је то тако?
Миа је заробљеник својих мисли. Она једно те исто прежива, а то је вртлог из којег се мора изаћи. За мене је то признање и суочавање са реалношћу, први корак ка неком свјетлу. Мислим да се из њихове куће дигао неки облак и ми смо ка томе тежили.
У једном тренутку Бранко каже мајци да воли свој живот и да је срећан. Зашто то Миа не види?
У њеној глави то не може бити истина. Колико смо ми спознали овај лик, она мисли да ако прихвати истину, која је болна, то значи да је поражена. Миа пати зато што он пати, само што она више пати јер она може ходати. Мање би патила да и она не може ходати.
Посебно је занимљив однос са сестром. Ритина искреност и директност понекад дјелују сурово али су, на неки начин, и врло освјежавајући.
Сестра је директна и дјелује као да јој фали емпатије коју би Миа вољела да има од ње, од било кога. Њој то треба као храна и она би више цијенила све друге да су патили као она, или чак више.
Можемо ли рећи да овај позоришни комад, ипак, има срећан крај?
Да, ријеч је о младићу који је тренутно у колицима и који је на крају ове приче доживио слободу и прихватање своје породице и друштва. Међутим, најважније је да је на крају сам себе прихватио.
Пише: Драгана Лукић
Фото: Драган Деановић