“Дјетињство у Аграму” заузима специфично мјесто у мемоарско-дневничком дијелу Крлежиног опуса и тај наслов открива слике из којих ће се развити величанствена дјела овог писца. У позоришној адаптацији дневника “Дјетињство у Аграму”, реконструисане су сцене из Крлежиног дјетињства. Глумица Ивана Боланча у овом позоришном комаду тумачи улоге неколико важних жена из живота великог Мирослава Крлеже.
Ово је једна поетска реконстукција Крлежиног дјетињства која је настала на основу дијела „Фрагменати“ и „Дјетињство“, можете ли нам појаснити како је текао сам процес настанка овог комада?
Ана Пролић је драматург и она је то добро спојила у један колаж који је заиграо у једном потпуно новом облику, никад виђеном и мало поетичном, са једном посебном естетиком Сенке Булић која је режирала овај комад. Некако смо на сасвим нови начин пришли том роману, јер су већином дијелови из „Дјетињства“.
У овом комаду тумачите неколико улога, мајку, циркуску плесачицу на трапезу али и прву дјевојку у коју се загледао.
Да, Ана Пролић је све те ликове који су из Крлежиних драмских дијела уклопила на неки начин, по реченицу или који комадић сцене, а створила је то неко његово сновиђење које га прати кроз живот. Улога мајке ми је драга зато што је Крлежа имао посебан однос са баком и мајком, па онда сви ти дијелови који га подсјећају на дјетињство су ми у овом тренутку актуелни јер смо у овим тренуцима сви свједоци разних грозота које се дешавају у свијету и некако имам осјећај да сви бјежимо у оно нешто што је било, у дјетињство, у те мирисе, та нека сјећања.
Да ли је био велики изазов играти неколико ликова у једном позоришном комаду?
Било је свакако забавно. Често ми се кроз каријеру дешавало да у представама глумим више ликова и волим такве комаде, то увијек даје много могућности у оваквим представама колажног типа које немају неку константну радњу у класичном смислу. Био ми је велики изазов јер су улоге потпуно различите.
Колико је захтјевни играти Крлежу?
Ово ми је први пут да играм Крлежу и пресрећна сам. Била сам у страху од те његове реченице, од тих великих мисли, јер глумци се ту често знају спотаћи, то је заиста захтјевно. С друге стране, осјетила сам неку јаку блискост, поготово што сам ја из Загреба и тај загребачки ђир, то ми је било блиско.
За оне који нису читали Крлежу представа може дјеловати конфузно, врло тешко је такво дјело пренијети на позорници. Има ли нека порука коју сте жељели послати публици на овај начин, а можда је остала неопажена?
Поруке неке нема јер је то писано више у смислу некаквих дневника у којима су забиљежене његове велике мисли, он се ту дотиче и умјетности, и сјећања из дјетињства, проблема рата, љубави, породичних односа и цркве. Има ту јако много елемената које је требало некако спојити тако да сваки исплива, да те велике Крлежине мисли испливају до публике. Тешко је и за читати, па вјерујем да је тешко и за пратити. Надам се да је нешто ипак дошло до публике.
„Болест друштва“ је тема овогодишњих театарских сусрета, а колико овај позоришни комад одговара том задатку?
То је као колаж свега што се дешава око нас и сви имамо неке своје интимне асоцијације и питања која се у нама свима интезивно одвијају, тако да мислим да је у свакој публици, у једном тренутку, бар неко у себи пронашао неки одговор.
Пише: Драгана Лукић
Фото: Дејан Ђурковић