Глумица Селма Механовић у представи „Кућа“ игра лик Лејле, супруге главног протагонисте. Лејла је свеобухватна жена, она је мајка, пословна и успјешна жена која држи породицу на окупу. Мужа прељубника и пропалог бизнисмена извлачи из дугова и понора у који јe пао. Нарушене породичне односе покушава да излијечи и на послијетку дјелимично успијева. Све ово за резултат има да, освијештени супруг, на крају представе спасава брата из свијета порока и дроге.
Ко је Лејла? Да ли је она стереотип данашње жене?
Ја не мислим да је ишта стереотипно код ње, ако ћемо жене рангирати да су послушнице које држе сва четири угла куће, онда се Лејла ту апсолутно не уклапа. Она одлази, доноси своје одлуке, она се успротиви том хаосу који ради њен супруг и у који води њену породицу.
Зашто се Лејла враћа Вањи након његових пропалих послова, дугова и преваре?
Прво, мислим да је љубав, а друго, људски покушај да се ствар поправи. Да је само отишла, нисам сигурна да је онда тај брак вриједан борбе уопште, а кад се покушаваш вратити и поправити ствари, то је љубав. Чак и покварену играчку ако поправиш умјесто да је бациш, то сигурно нешто значи.
Кроз цијелу представу се приказују нарушени породични односи. Између браће, супружника, младог пара… Колико је тешко изнијети једну такву причу пред публиком?
Ја вјерујем у моћ позоришта као нечега што освијести и зато ми је у тој мјери чаробна и колико год била тешка представа. Она прикаже ствар каква јесте у најсировијем облику, а ја нисам љубитељ форми са јефтиним форама.
Која је поука ове приче? Да ли је то упозорење за друштво да се сличне ствари дешавају у окружењу сваког појединца и да се треба дјеловати на вријеме?
Мислим да сваки човјек на овој планети сам бије своју битку, па и ону најмању. Не знам може ли се представа узети као неки репер у поређењу са стварним животним проблемима.
Шта се дешава на крају?
На концу старији брат спаси млађег, али то смо оставили као неки трачак наде публици да промисли, да ипак, та љубав спасава. Можда се неће остварити између жене и мушкарца, али се остварила између два брата.
Било је много тог „спасавања“ кроз представу. Лејла је спасила супруга, он брата, међутим, некако се ствара утисак да се представа заправо није завршила.
Ми смо оставили „отворене крајеве“ да публика сама донесе суд. Они су у изворном тексту били написани, ми се у том тексту разведемо али то је било превише драматично. Овако, ако оставимо слободној интерпретацији, мислим да је боље, лакша је представа.
Колико је било захтјевно изнијети овакву улогу с обзиром на тежину цијеле приче?
Кад бих ставила знак једнакости, изједначила бих је са равнодушношћу. То је нешто што сам ја покушавала да освојим, а мислим да је и она, да се доведе на тај ниво да је равнодушна, прво према супругу, па онда према губитку породице као форме. Није ми то био претежак задатак. Истраживала сам људске емоције, користила своје које сам имала у животним ситуацијама и онда стварала лик.
Разговарала: Драгана Лукић
Фото: Дејан Ђурковић