Predrag Nešović (Niš, Srbija) teatarsko je i višedecenijsko kulturološko autorsko ime kvaliteta i kontinuiteta. On je pisac, prevodilac, urednik, pozorišni i književni kritičar, priređivač, član redakcije regionalnog časopisa za pozorište/kazalište, književnost i kulturu SUSRETI, bio je dramaturg Narodnog pozorišta u Nišu, u cjelosti ostvareno i prepoznatljivo teatarsko i književno ime, a dugogodišnji je aktivni i zapaženi sudionik Susreta pozorišta/kazališta u Brčkom.
S obzirom da smo već na samom kraju ovogodišnjih regionalnih XXXVI Sureta pozorišta/kazališta u Brčkom, možemo li dobiti jedan vaš kraći osvrt na dosadašnje predstave koje je publika primila odlično, a sud kritike u najvećem dijelu poklopio se sa sudom teatarske publike?
Od osam takmičarskih predstava na Susretima u Brčkom mi smo već odgledali sedam. Mogu slobodno reću da su sve predstave na visokom umetničkom nivou i sve su zadovoljile kriterijume ovog velikog festivala Susreti pozorišta/kazališta Brčko Distrikt BiH. Kad je bilo otvaranje Susreta, prvo veče 21. novembra, u četvrtak, ja sam rekao; „Ako je suditi po onoj narodnoj – po jutru se dan poznaje, imaćemo lep dan“. I tako je i bilo.
Prva predstava „Hamleta u selu Mrduša Donja“ banjalučkog Narodnog pozorišta je bila, zaista, na dobrom i zavidnom umetničkom nivou i naglasila je, a ujedno i zadala neku vrstu mete i ostalim predstavama na Festivalu. Od te prve predstave, od tog sjajnog otvaranja Susreta sa tom predstavom išle su predstave „Majka ili sve lutke idu u raj“, SARTR Sarajevo, Krležina „Pijana noć 1918“ koju je režirao Gradimir Gojer, onda jedna predstava novog autora Darija Bevande PINK MOON iz Zenice, KIKLOP i Ranko Marinković, književnik jugoslovenski i roman jugoslovenski.
Sinoć smo imali jednu predstavu koja je izuzetna po mnogo čemu i dobro je to što se dogodilo. Imali smo predstavu KOZOCID, Gradskog pozorišta Podgorica, Crna Gora, koja je bila na dobrom nivou; i gluma, i odlična režija, tekst velike Vide Ognjenović, ali i predstava koja je obilovala humorom, i to onim finim humorom gde smo se slatko smejali našim naravima.
U pitanju je jedan slučaj kod nas koji se dogodio posle II svjetskog rata na ovim prostorima, u nekom selu u Crnoj Gori. To je uništavanje koza po naredbi ovih „odozgo“ koje je samo poslužilo da ispriča jednu humornu i groteksnu pozorišnu priču o našim naravima, karakterima, navikama, mentalitetatima i pokaže da se, iako se društveni sistem promenio, kod nas se ništa primenilo nije.
Sjajni glumac, reditelj i profesor, Vlado Kerošević, ovogodišnji selektor Ssureta, sjajno je izabrao sentencu ZAROBLJENI U PROŠLOSTI koja je i moto ovogodišnjih Sureta u Brčkom. Sve predstave završavaju negativističom porukom da iz ovog društvenog lavirinta i stanja izlaza nema?
Čini se da ste u pravu i kao da izlaza nema. I nešto što mogu da primetim, jer je očigledno, jer sam ja vrlo lako iz toga izvukao zaključak. Ne da samo predstave govore, nego sada i među publikom i među ljudima, sve više se spominje bivša Jugoslavija, bivša zemlja, sve manje upotrebljavamo termin Region, a sve više Jugoslavija, i nekako slobodnije i lagodnije izgovaramo Jugoslavija. To je meni zapalo u oči, što treba da znači da smo se malo oslobodili i malo smo došli sebi“.
Prof. dr. Srđan Vukadinović ustvrdio je da teatar ne može promijeniti svijet, ali da može poslati itekako snažne umjetničko-teatarske poruke gledaocu u dvorani koje njega, ali i druge tjeraju da snažno razmišljaju o aktuelnom društveno-političko, sociološkom i kulturološkom vremenu u kojem živimo. Kakvo je vaše mišljenje o tome?
Tačno je to. To postaje već jedna utemeljena misao da predstava ne može da promeni svet, ali može da pokuša. Ja bih mogao reći sa svog stanovišta – predstava koju sam pogledao i doživeo ne može da mi promeni svet ali može da mi ulepša život.
Sve predstave su, onoliko koliko ja mogu da primetim i uočim, snažno i direktno uklopljene u ovogodišnji moto Festivala pozorišta/kazališta u Brčkom ZAROBLJENI U PROŠLOSTI. Događa se već i svi mi to jasno vidimo, da prve veze koje se uspostavljaju ili su već uspostavljene u Regionu, su preko pozorišta. Prvo je otišlo pozorište iz Begrada u Zagreb pa onda političari. Prvo je otišlo pozorište iz Beograda u Sarajevo, prvo je pozorište iz Sarajeva došlo u Beograd pa onda političari. Umetnici su prvi probili tu barijeru i pružili ruku jedni drugima u ovom vremenu. I dobro je da je to tako.
Još mogu da kažem da sam jako zadovoljan kako sam dobro primljen u Brčkom i zadovoljan sam ovom našom saradnjom, jer mi je ta atmosfera u kojoj ja kao autor mogu sve ovo drugačije, zaista drugačija nego bilo gde drugde da uradim. I to je ono što me drži. Jedan dobar stvaralac će uvek prenebregnuti sve, i honorare, i sve ostalo da ne nabrajam sad sve redom ovde, ali mu je vrlo važna atmosfera, najvažnija, u kojoj on radi i stvara.
Razgovarao: Suvad Alagić
Foto: Dejan Đurković