Где нам је кућа? Да ли ту где нисмо, а јесмо од увек, или тамо где смо сада, а нисмо били никада? Где нам је вечна кућа и где је граница овог и оног света? Ово су само нека од питања на која се, као тема, тражи одговор у представи „Кућа“ Звездара театра из Београда!
Три простора, три времена, три генерације и три сјајна лика, Небојша Илић аутор текста и глумац, затим непоновљиви Бранимир Брстина и млада глумица Ивана Зечевић, у исто време су расплакали, али и до суза насмејали брчанску публику! Режију потписује бард нашег глумишта Војислав Воја Брајовић који каже да се заједно за глумцима играо на сцени стварајући ову несвакидашњу представу!
Била је то жеља мојих колега која ме је веома обавезала али и порадовала. Након читања овог предивног текста видео сам један надреални поетски реализам, који није „међ` јавом и међ` сном“, већ једна мешавина сна и јаве. То ми је било веома инспиративно јер сам видео колико ту има материјала за размишљање али и много разлога да ова представа постоји. Ми смо у сновима бољи и када би могли сан да претворимо у јаву, чини ми се да би наша будућност била лепша. Оно што је мене увек занимало и што ми је било изазов је тај диван судар комичног и драмског, пре свега емотивног, што публику доводи у смех и плач. Ретке су представе у којима писац игра једну од главних улога. Зато је и обавезујућа била нарочито за Цилета (Небојша Илић) који је био у најтежем изазову, али са разлогом може да буде радостан јер тај текст допире до свакога. Чак и оно што је најнеразумније на први поглед, као што је појављивање деде, то публика врло добро прима, јер ми сви са радошћу примамо оно што је нестварно.
Текст је толико богат да је радио сам за себе. Ја и дан данас знам цео текст напамет те неретко опоменем аутора, у неким моментима и кроз шалу, да није добро прочитао текст! У тексту има много дивних ствари које тек касније изађу са једном врстом ефекта да се неко заплаче и ви видите њега који се распадне а то је најкатаризичније за сваког глумца. Ту нема ограде или представљања „шта ћу ја да радим“ већ једног правог доживљаја тог односа. Ту снагу сам видео и код Иване која игра целу представу са огромном енергијом и са тим једним певачким даром. Е у томе свему је доста помогао и композитор Војислав Аралица који се на прву заљубио у текст. Моја идеја је била да нам подлога буде Мокрањац чији сам опус хтео да вратим на изворно. Тада ми је Аралица рекао „не стављај мене у ринг са Мокрањцем, јер то је као да ме стављаш у ринг са Мухамедом Алијем. Ту губим сигурно“! Дали смо му одрешене руке да направи шта жели, да компонује нешто своје. И упркос томе што је својим даром направио неочекивано, рекао нам је да, по њему, ипак фали текст. И онда је Небојша рекао да он пише и поезију те су се тако родили и стихови од истог аутора као што је и текст. Ми смо се стварајући, заправо, играли. То је била велика радост и помоћ тој илузији коју је публика имала!
Тамо где се преселимо због посла, бољег живота или било којег другог разлога, ми постајемо странци. Поставља се питање колико смо странци и овде, ту где смо одавно?!
То је једна од најболнијих ствари. Болно је и само ваше питање, мада је још болнији и одговор – на жалост да! Може бити да, због целокупних историјских ствари, тих сеоба народа, нарочито народа са ових простора, из овог нашег региона који се некада другачије звао, да се још увек не осећамо као своји код своје куће, него да смо ту привремено. То је нешто што ће, надам се, нестати за сто или двеста година. Али оно што сте питали, одговор на ваше питање је опет ДА, не осећамо се као код куће! Не осећамо се да смо своји са својима, а то су сви они који су око нас!
Када говоримо о позоришту и филму неретко чујемо да је та врста уметности препуна хиперпродукције. Каква је ситуација са текстовима, са сценаријима, има ли и ту хиперпродукције или не?
Можемо да се похвалимо да имамо добре младе драмске писце. Имамо једног Душка Ковачевића, који није млад, али ја га гледам као неког свежег ствараоца. И поред њега доста добрих младих писаца. Исто као што имамо јако добрих песника у нашем окружењу и у нашем региону, упркос чињеници да смо ми ипак једна мала средина без обзира на све који овом региону припадају, можемо се похвалити драгоценим песницима који се могу такмичити са целокупним песницима света. На жалост, свет не зна за те наше славне писце јер се они не преводе довољно. У сваком случају, не мора да их има огроман број, довољно је да их има!
Ретко се дешава да главни глумац буде и аутор текста као што је Небојша Илић. Са друге стране није реткост да глумац буде и редитељ. Колико је то што сте Ви глумац помогло осталим глумцима у стварању ове представе у вашој, не првој редитељској улози?
Радио сам са драгим колегама и имали смо једну изванредну радост! Ми смо се радовали сваком открићу неке радње, решењу односа ситуације. Трудио сам се да их не оптеретим никаквим илузијама, нити чаролијама, сматрајући да сцена која нема ништа, заправо има све. Видели сте на сцени један црни квадрат, те се поставља питање јесмо ли ми иза тог квадрата или испред њега. Наравно да смо иза тог квадрата и сви се налазимо, не баш у кући, већ у ходнику, и као што каже Циле (Небојша Илић) – и у том ходнику уопште нема гужве!
Пише: Мирослав Обрадовић
Фото: Драган Деановић